Убиство Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године, није био атентат на само једног човека, већ и на визију модерне и европске Србије коју је он покушавао да оствари. Овај злочин представља симбол тадашње политичке и друштвене ситуације у држави, којом су у том тренутку владали криминал, немаштина и исцрпљеност од рата. Поред тога, овај период су ипак осликавали и нека врста оптимизма и могућност за нови почетак након пада режима Слободана Милошевића, увођењем прогресивних идеја и залагања од стране Зорана Ђинђића, које он на жалост, због превремене смрти, није могао да имплементира до краја.
Да бисмо схватили како је дошло до атентата, прво морамо да сагледамо целокупну политичку ситуацију почетком 2000-их година, коју осликавају снажни притисци међународне заједнице, лоша економска ситуација, присуство криминалних организација, корупција унутар државних органа и прекомерна аутономија тадашње Јединице за специјалне операције (ЈСО), као и неслагања унутар владајуће коалиције.
Ко је био Зоран Ђинђић?
Зоран Ђинђић рођен је 1. августа 1952. године у Босанском Шамцу (данашња Република Српска, БиХ), а касније се преселио у Београд где је завршио IX Београдску гимназију. Након завршене средње школе, Ђинђић уписује студије филозофије на Београдском Универзитету, када он и започиње своју неформалну политичку каријеру кроз студентски активизам, преузимајући руководство над Савезом студената Филозофског факултета. Он је у овом периоду веома гласно критиковао власт, износећи своје ставове који су подразумевали залагање за демократију и слободу говора, и критиковање ауторитарног режима.У складу са тим, он је 1974. године учествовао у студентском скупу у Љубљани и писању „Резолуције савеза студената филозофских факултета у Београду, Љубљани и Загребу“, због чега је и ухапшен заједно са осталим организаторима скупа. Као резултат, он је исте године осуђен на годину дана затвора, али је уз помоћ породичних познанстава успео да избегне одслужење казне. Због сукоба са тадашњим социјалистичким режимом, Ђинђић одлази у Немачку како би наставио своје студије на Универзитету у Констанцу, где је докторирао филозофију под менторством познатог Јиргена Хабермаса, на тези „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“.
Године 1989. Ђинђић се враћа у Југославију, где почиње да ради као професор филозофије на Универзитету у Новом Саду, као и виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду. Већ следеће године, 1990, Ђинђић оснива Демократску странку (ДС) заједно са својим политичким истомишљеницима, након чега одмах постаје председник извршног одбора странке, а касније и њен председник 1994. године, одмах након Драгољуба Мићуновића. Након оснивања странке, он бива изабран у Народној скупштини Републике Србије, у којој остаје током три вишестраначка сазива, као и у Већу република Скупштине СРЈ.
У новембру 1996. године, Демократска странка, упркос Ђинђићевом неслагању, наступа на локалним изборима у склопу коалиције “Заједно“, коју су чинили још и Српски покрет обнове Вука Драшковића и Грађански савез Србије Весне Пешић. Коалиција односи победу у Београду, Нишу и Новом Саду, коју тадашњи председник Слободан Милошевић одбија да призна, изазвавши масовне протесте након којих је ипак морао да попусти. Ђинђић тада постаје председник Скупштине града Београда, са које позиције је смењен само седам месеци касније, а само четири месеца након победе, распала се и коалиција “Заједно“ због чврсте одлуке ДС-а да се бојкотују председнички и парламентарни избори 1997. године.
Ђинђић у овом тренутку већ нарочито смета владајућем режиму Слободана Милошевића, и због сумње да би могао да буде убијен, он привремено напушта земљу 1999. године, након убиства новинара Славка Ћурувије. Он се враћа у земљу исте године и упркос настојањима актуелне власти да потисну Ђинђића, он побеђује на парламентарним изборима 2000. године предводећи коалицију Демократска опозиција Србије (ДОС), сачињену од 18 странака, а чији је главни циљ био рушење Слободана Милошевића. На овим изборима, ДС осваја 64,09% гласова, док Војислав Коштуница побеђује на председничким изборима. Слободан Милошевић одбија да призна пораз, изазвавши чувене протесте 5. октобра, који су довели до коначног пада Слободана Милошевића. Ђинђић тада, 25. јануара 2001. године, постаје премијер Србије, а улога новог председника СРЈ припада Војиславу Коштуници.
5 Oктобар 2000
Након председничких избора за Савезну Републику Југославију одржаних 24. септембра 2000. године, тадашњи председник Слободан Јовановић изнео је како је главни опозициони кандидат, Војислав Коштуница (лидер Демократске опозиције Србије), освојио само 49% гласова и како је потребно одржати други круг избора. Као одговор на то, ДОС је позвао грађане да се 5. октобра окупе испред Савезне скупштине како би се побунили против “велике изборне крађе“, спроведене од стране Савезне изборне комисије, а по налогу Слободана Милошевића, тврдећи да је Коштуница заправо освојио 50,24% гласова.
У овом тренутку, ДОС је био свестан да има народ на својој страни, али су главни проблем представљали државни органи који су били одани Слободану Милошевићу, као што је Јединица за Специјалне Операције (ЈСО) којом је командовао Милорад Улемек Легија, познатија као Црвене беретке.
Она је била у надлежности Државне безбедности, а Слободан Јовановић ју је користио за обављање разних “прљавих послова“ као што су убијање политичких противника. У то спадају отмица и убиство бившег председника СР Србије Ивана Стамболића, покушај атентата на опозиционара Вука Драшковића на Ибарској магистрали, убиство анти владино новинара Славка Ћурувије, отмица бизнисмена Мирослава Миškовића и још бројни злочини. Руководство ДОС-а је било свесно овога, и управо зато се плашило да ће ЈСО послушати команду са врха и пуцати на народ који протестује. Како би се то спречило, Ђинђић је направио договор са Легијом, који је, видећи да је ово крај Слободана Милошевића, прихватио да не пуца на народ, што је значило и његово признавање нове власти.
Као резултат масовног протеста, Слободан Милошевић је следећег дана путем телевизије признао пораз, а Војислав Коштунца је 7. октобра положио председничку заклетву. Убрзо након тога, формирана је и нова влада, на чије је чело дошао Зоран Ђинђић, 25. јануара 2001. године.
Земунски клан
Земунски клан представља једну од најмоћнијих криминалних организација на Балкану, а и шире. Врхунац њиховог деловања био је период између 1999. и 2003. године, спроводећи бројне отмице, убиства, крађе аутомобила и продају дроге. Оснивачи Земунског клана, Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум, су на почетку деловали уз Сурчински клан Љубише Бухе Чумета, али су брзо постали независни и проширили своје активности од крађе аутомобила и продаје мањих количина дроге до тежих злочина.
Након пада Слободана Милошевића, Земунски клан интензивира сарадњу са Милорадом Улемеком Легијом и његовим Црвеним береткама (ЈСО), уз које су заједно вршили злочине. Оно што је било кључно за ову криминалну организацију били су њихови добри контакти и одани људи у свим државним институцијама, а нарочито у Државној безбедности (касније БИА), захваљујући којима су били у могућности да избегавају кривичну одговорност, добијају потребне информације и спречавају могућност да буду откривени. Управо због овог утицаја који је Земунски клан имао на државне институције, било је малтене немогуће искоренити организовани криминал, који је био саставни део политике у том периоду.
Политика Зорана Ђинђићa
Ђинђићев главни циљ по доласку на власт је био да започне комплетну обнову земље која је кроз претходну деценију била уништена у сваком погледу. Економске санкције и бомбардовање су у потпуности девастирали српску економију, ратови су довели велики број имиграната из Хрватске, БиХ и са Косова, корупција и криминал су прожимали све сфере друштва, а било је потребно решити и питање односа са Црном Гором, ескалације на Косову, и питање шта радити са ратним злочинцима. СРЈ у том тренутку такође није била ни интегрисана у међународну заједницу – није била чланица Уједињених нација и није била укључена ни у један други вид мултилатералне сарадње. Додатну компликацију су представљали конфликти и неслагања унутар владајуће коалиције, прецизније између Ђинђића и Коштунице, који су имали различите приступе решавању проблема. Оно што је карактерисало Ђинђића биле су његове прогресивне идеје, велика амбиција и инсистирање на ефикасности у сваком погледу, што могу да потврде његови блиски сарадници, а и супарници, са обзиром да су његов брз темпо и “залетање“ при доношењу одлука често били предмет критике.
Сарадња Са Европском Унијом И Питање КиМ
Једно од главних карактеристика Ђинђићеве политике била је његова проевропска оријентација.
Он је сматрао како је чланство у Европску унију било неопходно за напредак Србије. Залагао се за успостављање европских стандарда у свим сферама друштва, као што су правосуђе, економија и политика. Сматрао је и како је економска помоћ и сарадња за Западом кључна за обнову разрушене државе, која је због неодговорне политике претходне власти имала проблем да обезбеди чак и струју за своје грађане. Из тог разлога, Ђинђић је покренуо преговоре о уласку Србије у ЕУ, што је био само један од његових поступака који је поделио мишљење становништва, са обзиром да фракција народа још увек није била спремна да прихвати блиску сарадњу са државама које су учествовале и бомбардовању СРЈ 1999. године. Поред европских интеграција, Ђинђић је 2003. године покренуо и дипломатску кампању поводом решавања питања Косова и Метохије, у оквиру које је писао председнику САД Џорџу Бушу, председнику Русије Владимиру Путину и Савету безбедности Уједињених нација, а на дан атентата је имао и уговорен састанак са министарком спољних послова Шведске Аном Линд, који тог дана није дочеко. Управо због превремене смрти, Ђинђић никада није стигао да се посвети решавању статуса КиМ.
Изручење Слободана Милошевића Хашком трибуналу и побуна ЈСО
Непуних годину дана по уклањању са власти, Слободан Милошевић је 1. априла 2001. године ухапшен у вили Мир и одведен у Централни затвор, под оптужбама за злоупотребу службеног положаја и корупцију. Оно што је заправо највише утицало на Милошевићеву одлуку да се преда је Ђинђићево обећање да му испуни три услова – да га не изручи у Хаг, да му не дира породицу и да му не одузме имовину. Они су створили договор, да би се касније испоставило да је Ђинђић прекршио сва три обећања. У овом тренутку је постојала потјерница за Милошевићем издатa од Хашког трибунала, али није постојао услов за његово изручење, што се променило касније, када је САД затражио од владе да преда Милошевића. У супротном, држава би изгубила финансије ММФ-а и Светске банке, као и помоћ ЕУ, који су били изузетно важни са обзиром на лошу економску ситуацију у Србији. Под овим притиском међународне заједнице, у коју је Ђинђић одлучно покушавао да се интегрише, он одлучује како је потребно изручити Милошевића Хагу. Ова иницијатива наилази на велики отпор, а првенствено од стране Коштунице, што ствара још већи јаз између њих двојице. За разлику од Ђинђића, Коштуница је био строго против изручења, и јавно говорио о томе. Као његов главни аргумент, била је тврдња да је изручење бившег председника државе страном суду повреда суверенитета и уставности државе. Залагао се за процесирање Милошевића и његових сарадника, али од стране српских институција. Поред тога, у јавности су се осећали снажна одбојност и скептицизам, са обзиром да се суд бавио претежно Србима, иако је основан и за остале бивше савезне републике. Како би спровео ову одлуку, Ђинђић сазива ванредну седницу владе, а мишљења о изручењу су још увек врло подељена. У покушају превенције, Милошевићи браниоци се о овоме жале Уставном суду, који захтева две недеље за разматрање жалбе. За то време, Ђинђић користи прилику, и игноришући све критике, он наређује Милошевићево изручење. Тако је, на Видовдан 28. јуна 2001. године, Милошевић хеликоптером пребачен у Тузлу, одакле је даље пребачен у Хаг, где је умро 2006. године, чекајући суђење.
Као што је и очекивано, ова одлука је изазвала уличне протесте и немире међу становништвом, нарочито међу онима који су ратовали 90-их година. Наставило је и јавно негодовање од стране председника, који је тврдио да је предаја бившег председника неуставна. Бранећи се, Ђинђић је тврдио како је Хашки трибунал међународна институција Уједињених нација, а не друга страна држава, што није против устава СРЈ. Упркос томе, ово је остало упамћено као једна од најконтроверзнијих Ђинђићевих одлука која је дефинитивно поделила мишљење јавности и смањила његову популарност међу становништвом.
Поред Милошевића, Ђинђићева влада предала је Хагу и друге оптуженике, као што су браћа Предраг и Ненад Бановић. Управо ово се наводи као разлог за побуну ЈСО у новембру 2001. године, током које су униформисани и наоружани припадници јединице, предвођени Милорадом Улемеком, блокирали ауто-пут код Врбаса и Сава центра. Након што је закључено да полиција не би могла да спречи ЈСО у евентуалном запоседању Владе, Ђинђић је био приморан на преговоре и компромис са јединицом. Ово је била поразна чињеница и демонстрација моћи коју је паравојна формација имала над Владом државе. Ипак, сматра се да само хапшење браће Бановић није био повод побуне, већ страх припадника ЈСО да би могли да заврше на исти начин – испоручени Хагу. Као могући повод се такође наводи и страх Легије лично, који је желео да избегне евентуално хапшење због атентата на Ибарској магистрали. Ситуацију је додатно погоршала и чињеница да је Коштуница подржао побуну, изјавивши да побуњеници нису угрозили безбедност земље, а поред њега, побуну су подржале и опозиционе странке – Социјалистичка партија Србије и Српска радикална странка. Побуна се завршила 17. новембра, након што је Ђинђићева Влада била приморана да пристане на услове ЈСО – министар МУП-а, Душан Михајловић смењен је Гордана Петровића, шефа Ресора државне безбедности и његовог заменика Зорана Мijatовића, који су радили на потискивању организованог криминала што није ишло у корист јединици и њиховим криминалним сарадницима.
Борба против организованог криминалa
Упркос томе што је дошло до промене власти, у државним институцијама је још увек радио велики број појединаца који су били одани претходном председнику или сарађивали са криминалним организацијама. Ђинђић је био свестан да без реформе државних институција и борбе против корупције и организованог криминала Србија не може да напредује. Како би решио овај проблем, покренуо је неколико иницијатива, од којих је вероватно најзначајније било увођење закона против организованог криминала. Овај закон је обухватао формирање Посебног одељења Окружног суда у Београду (данас је то Посебно одељење Вишег суда), познатијег као Специјални суд, који је имао задатак да процесуира припаднике криминалних група. Поред тога, закон је подразумевао и посебне истражне методе, убрзане поступке и заштиту сведока. Клаузула о заштићеним сведоцима (сведоцима сарадницима) је била посебно важна у том тренутку, са обзиром да се у овом периоду Љубиша Буха Чуме, бивши вођа Сурчинског клана, налазио под државном заштитом са намером да сведочи. Наиме, Буха је одлучио да се повуче из криминала и сведочи о активностима својих бивших сарадника из Земунског клана како би помогао случају. Из тог разлога, он је био главна мета Земунском клану, и морао је да буде под константном заштитом државе. Спровођење закона о организованом криминалу је зато било нарочито хитно, јер су се власти плашећи да ће Буха бити убијен пре него што добије статус сведока сарадника, а самим тим и могућност да сведочи, што је било кључно за истрагу.
Још једна акција која је била покренута за Ђинђићево време била је смењивање свих кадрова повезаних са Милошевићем и криминалним групама, са циљем да се искорени корупција и смање могућности потенцијалне саботаже новог режима или организовање државног удара. Ово је ишло у корак и са постављањем нових стандарда професионализма по угледу на ЕУ када је у питању рад полиције и судства. Ђинђић је био у отвореном “рату” са Земунским кланом, а самим тим и са Легијом и његовим ЈСО. Он је јасно показао да је спреман да се суочи с опасностима које доноси борба против моћних криминалних структура и потребу за тим је јавно истицао, што је додатно сметало члановима клана и претворило Зорана Ђинђића у њихову мету.
Атентат на премијера
Председник Владе Зоран Ђинђић убijen је 12. марта 2003. године, око 12:30 часова, на улазу у зграду Владе у Београду, након што је премијер на штакама изашао из аутомобила. Фатални метак који га је погодио у срце испаљен је из снайпера са прозора зграде у улици Адмирала Гепрата. Премијер је одмах одвезен у Ургентни центар, где је његова смрт проглашена један сат касније, у 13:30 часова. Поред метка који је убо премијера, испаљен је и други метак који је погодио у стомак и ранио шефа његовог обезбеђења Милана Веруовића. Атентатор је био Звездан Јовановић, припадник ЈСО, а пуцао је по налогу Милорада Улемека Легије. У тренутку убиства, на лицу места налазили су се и чланови Земунског клана – Александар Симовић, Нинослав Констатиновић, Сретко Калинић, Милан Јурићић, Саша Пејаковић, Душан Спасојевић, Душан Красмановић и Миле Луковић. Возач је био Владимир Милисављевић, а док је Милош Симовић био задужен за преношење информација о кретању премијера, које му је достављао припадник Безбедносно-информативне агенције (БИА) Душан Красмановић.
Кроз каснија сведочења након атентата, сазнало се да ово није био први покушај убиства премијера. Њему су претходила три неуспешна покушаја који су данас познати јавности – Атентат код Бубањ потока, код Београдске арене и код Савезне скупштине. Атентат на премијера планирао се месецима, а по речима Сретка Калинића, испланирао га је Лука Бојовић по Легијином налогу. Пушка из које је пучено био је снайпер марке “Хеклер & Кох”, а касније се доказало да је пушка припадала јединици ЈСО и да је након атентата закопана на градилишту. Сви учесници атентата су се одмах по извршењу злочина сакрили по претходно изнајмљеним становима, чекајући да се ситуација смири. Међутим, на њихово изненађење, донета је одлука о увођењу ванредног стања, у оквиру којег је покренута полицијска акција “Сабља”.
Главни мотив за убиство Зорана Ђинђића била је његова амбициозна и чврста одлука да искорени организовани криминал у држави и његову повезаност са државним институцијама. Ово је очигледно засметало припадницима Земунског клана, а првенствено Милораду Улемеку. Они су сматрали да ће атентатом на премијера успети да смене његове сараднике и на власт доведу некога ко ће пристати да сарађује са њима, као што је то био Слободан Милошевић, како би несметано могли да наставе да се баве криминалним активностима. Поред тога, мотив за убиство који је такође био присутан је и огорченост појединаца који су ратовали за време 90-их година и оштро осуђивали премијера који је сарађивао са Хашким трибуналом и испоручивао њихове саборце. По сведочењу Звездана Јовановића, ово је био главни разлог због којег је он одлучио да прихвати понуду да пуца на Ђинђића, с обзиром да је у јединици важио за доброг стрељца.
У тренутку атентата, надлежност над физичком заштитом личности од високог значаја (укључујући и премијера) је имало Министарство унутрашњих послова, док је задатак Безбедносно-информативне агенције био да врши заштиту прикупљањем информација од потенцијалног значаја. У складу са тим, БИА би у тренутку убиства требало да буде упућено у чињеницу да се планира атентат на Зорана Ђинђића и да такве информације проследи МУП-у. Званично, БИА није имала никакве информације о томе (осим појединаца који су сарађивали са атентаторима), а као разлог овог пропуста наводе се бројне реформе и организационе промене које су биле иницијатива самог Ђинђића, а које су резултирале потешкоћама у координацији различитих безбедносних сектора и самим тим, лошим протоком информација од крушцијалног значаја. БИА је у тренутку атентата постојала тек неколико месеци, што је очигледно био један од фактора када се говори о неефикасности агенције.
Зоран Ђинђић сахрањен је уз највише државне почасти у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу, 15. марта 2003. године. Опело је служено у Храму Светог Саве, одакле је кренула поворка коју је пратило око 500.000 људи. Након смрти, процењује се да је Ђинђићева популарност порасла са око 30% на око 60%, а он је упркос бројним контроверзама и бурном периоду за време којег је био председник Владе, остао упамћен по својој одлучности, амбицији и вери у бољу и модерну Србију.
Операција „Сабља” – Ко је одговоран?
Одмах након атентата на премијера, већ истог дана, уведено је ванредно стање у држави, чиме је званично отпочела полицијска акција проналажења и хапшења лица за која се сумњало да су учествовала у Ђинђићевом атентату; назив акције био је “Сабља”. Одмах по проглашењу смрти премијера, његову улогу преузео је заменик председника Владе Небојша Човић, који је заједно са председницом Скупштине Србије Наташом Матић, донео одлуку о проглашењу ванредног стања 12. марта 2003. године. Ванредно стање имало је за циљ да помогне при спровођењу полицијске акције, давањем полицији и правосудним органима проширена овлашћења за прикупљање доказа, спровођење рација и хапшење осумњичених без уобичајених процедура које би могле да успоре процес. Ова одлука имала је за циљ и да се очува стабилност и безбедност државе, спречавајући потенцијалне нове нападе или побуне у већ дестабилизованој држави. Било је потребно поставити и новог председника Владе, а договором унутар Демократске странке, ту улогу је преузео заменик председника странке Зоран Живковић, 18. марта. Поред њега, дошло је до постављања још многих нових кадрова, с обзиром да је велики број појединаца унутар државних институција био приведен под сумњама да су сарађивали са атентаторима. Под овим сумњама смењени су командант Жандармерије Небојша Павковић, директор Полицијске управе Београд Добривоје Кадић, помоћник министра унутрашњих послова Мирослав Митић, и још многи други. Поред масовних хапшења и смењивања кадрова, једна од последица акције било је и укидање Јединице за специјалне операције.
У оквиру масовних привођења након атентата, сваки дан је било испитивано и привођено на стотине осумњичених, а пронађене су и велике количине незаконитог оружја, украдених аутомобила и дроге. Акција је такође помогла да се открију и расветле многи други злочини из претходних година повезани са Земунским кланом, за шта се члановима такође касније судило. У оквиру ове акције која је званично трајала до 22. априла 2003. године, приведено је чак 11.665 особа, од којих су десетине ухапшени и осуђени за различите злочине. Специјални суд у Београду је након три и по године, 23. маја 2007. године, за убиство премијера осудио 12 припадника Земунског клана на укупно 378 година затвора, од којих су Милорад Улемек и Звездан Јовановић добили максималне затворске казне од по 40 година. Атентат на премијера није био једини предмет суђења; припадницима Земунског клана изречене су три групне пресуде – једна за убиство Зорана Ђинђића; друга за 17 убистава, 3 отмице и два терористичка напада; и трећа за три отмице и једну изнуду. Петорица чланова клана кажњени су у оквиру све три пресуде.
оран Ђинђић о неуспелом атентату на њега:
(Политика, 21. фебруар 2003. и Глас јавности, 24. фебруар 2003. године)
(Политика, 21. фебруар 2003. и Глас јавности, 24. фебруар 2003. године)
Ако неко мисли да ће зауставити спровођење закона тиме што ће мене уклонити, онда се грдно вара, јер ја нисам систем. Систем ће функционисати и даље и нико неће добити амнестију за злочине тако што ће уклонити једног или два функционера државе.