Magija Beograda - Momo Kapor
Knjiga koju svaki Srbin mora poneti, kada ode iz Srbije.
Znam, zapanjio vas je naslov. Tako i treba. Upravo takav je osećaj kada prvi put uzmete Momu Kapora u ruke i zaronite u prve stranice njegove umetnosti. Meni se to dogodilo jednog februarskog jutra, kada sam na policama sorbonske biblioteke pronašao Magiju Beograda i, gotovo slučajno, počeo da je čitam. Ona je u meni probudila onaj dobro poznati osećaj koji mrzim, a koji me uvek iznova obuzme kada poletim sa beogradskog aerodroma prema tom prokletom zapadu, muka, patnja, stezanje srca, sve ono što svi mi koji tražimo utopiju u zapadnom društvu osetimo svaki put napuštajući svoju otadžbinu. Znate i sami kako je, ne moram da vas podsećam na te burne momente rastanka. Momo Kapor će to učiniti umesto mene, rečitije i lepše nego što bih ja ikada umeo.
Jedan od najznačajnijih hroničara Beograda, a zapravo hroničara čitave Srbije i srpskog mentaliteta, Kapor piše o nečemu što je daleko šire od geografskih granica Republike Srbije i regiona. Beograd je, naime, Srbija u malom: grad kome su oduvek dolazili ljudi sa svih strana srpskih zemalja, donoseći sa sobom svoje akcente, mentalitet i navike, stapajući ih u onu neponovljivu beogradsku mešavinu. Momo Kapor i sam pripada toj vrsti, ekscentriku koji je došao u Beograd, pravom Beograđaninu po izboru, kakvima ovaj grad oduvek obiluje. I upravo iz te pozicije posmatrača i učesnika, on u ovom delu uspeva da razgoli beogradskog čoveka do srži.
Po mom dubokom uverenju, Kapor je pre svega hroničar srpskog mentaliteta u najširem smislu. To tvrdim na osnovu sopstvenog iskustva: pronašao sam sebe na devedeset posto stranica ove knjige, i pored toga što s Beogradom nemam gotovo nikakve veze, osim povremenih poseta. Baš kao što je i sam autor negde rekao, a što svi znamo, Beograd je jedno veliko selo, što će reći: Srbija.
Ono što posebno otkriva veličinu ovog pisca jeste da neprestano hodanje po tankoj liniji između rodoljublja i šovinizma, i da ni u jednom trenutku ne posrne u hvalospeve koji bi zamirisali na jeftinu sentimentalnost. Za tu meru verovatno je zaslužna njegova hercegovačka strana, kao nekada kod Dučića i drugih koji su Srbiji davali neke od najsnažnijih glasova upravo iz te pomerene perspektive.
Zašto je, dakle, ova knjiga neophodna svakom Srbinu koji napušta Srbiju?
Zato sto će Kapor suštinski odgovoriti na ono pitanje koje svi nosimo, ma koliko se trudili da ga potisnemo. Zašto svakoga dana, bez obzira na sve što smo postigli i sve čemu smo se nadali, imamo osećaj da nam nešto nedostaje. Da smo nepotpuni. Da nam fali ona jedna poslednja kockica koja bi sklopila savršeni mozaik života na zapadu.
Kapor nam daje potencijalne odgovore, i to sa onom lakoćom koja boli više nego svaka filozofska rasprava. Možda je to miris kiselog kupusa koji vas udari čim uđete u svoju zgradu. Možda je to klupa na kojoj ste prvi put poljubili devojku. Možda je to skadarlijska kafana u kojoj ste se prvi put napili, i prvi put osetili da ste, paradoksalno, savršeno na svom mestu. Sve su to sitnice koje ne uzmemo u obzir kada pakujemo kofer i poletimo zauvek negde gde ničega od toga nema, i gde nas, tek tamo, te iste sitnice počinju da progone kao najlepše utvare.
Zato što je Kapor, sa onom sebi svojstvenom perfidnom gospodstvenošću, uspeo da nam ostavi galeriju likova koje ćemo zauvek žaliti, one beogradske kosmopolite, rođene Beograđane koji se, kada ih sretnete u Parizu ili Ženevi, ni sami više ne snalaze između onoga što su bili i onoga što su postali. O njima često razgovaram sa prijateljima, jer ta vrsta čoveka, “otmena” izvan mesta i vremena, postoji samo kod “Beogradjana” i nigde više. Kapor ih opisuje u nekoliko poglavlja koja su za mene najslikovitija: Beogradski buvljak, sa svim svojom vrlinama, kojih se ipak rodjeni beogradjanin gadi, jer nista nije pod konac kao u tatinom saloncu u Makenzijevoj ulici, ali i u poglavlju Povratak u zemlju, gde se povratak u domovinu pretvara u najintimnije i najokrutnije ogledalo njih samih, ogoljenu istinu. Tu su i poglavlja poput Beograđanin u Švajcarskoj, U velikom svetu i Beograd je svet, koja zajedno čine jednu nepisanu mapu srpske duše rasejane po tuđim meridijanima.
Ali ova knjiga nije neophodna samo onima koji su već otišli. Jednako je potrebna svakom Srbinu koji je ikada u sebi nosio misao o odlasku, a još nije krenuo u taj korak. Neka je uzme u ruke svaki put kada ga obuzme osećaj da mu je svega dosta, i neka pročita samo nekoliko poglavlja, shvatiće zašto Srbija nije zemlja kao svaka druga, zašto je to mesto koje ne postoji nigde drugde na svetu.
I postoji još jedna grupa kojoj je ova knjiga naprosto obavezna, stranci koji žele da razumeju srpski mentalitet do srži, da konačno dokučе zašto su fascinirani nama kada nas negde sretnu u svetu. Od Aljaske do Novog Zelanda, svako ko dođe u Srbiju ode prijatno iznenađen. Kada ih pitamo zašto, ni sami ne znamo da odgovorimo, i zajedno ostanemo zapitani nad tim čudom. E pa, upravo i nama i njima, Momo Kapor daje odgovor na to pitanje, ali samo ako mu dozvolite da bar malo uđe u vašu dušu.
Kapor će vas voditi kroz pravi emotivni rolerkoster, od poglavlja do poglavlja, od zanosa do bola. Najpre će vam pokazati svu patnju srpskog društva i muku kroz istorijske detalje, ali i kroz sociološke fenomene koji otkrivaju podjednako o nama samima koliko i o širem balkanskom prostoru. U tim trenucima nehotice se setite Kočićeve maksime, po kojoj je Balkan prostor stradanja i patnje, i shvatite da Kapor tu misao ne ilustruje, već je živi i diše kroz svaku svoju rečenicu.
Posebnu pohvalu zaslužuje prevodilac Ljubomir Mihajlović, koji je uspeo da prenese samu srž srpskog mentaliteta na francuski jezik, što je, imajući u vidu našu složenost i slojevitost, poduhvat koji se lako može izneveriti. Čitajući na francuskom, nisam nijednog trenutka osećao onu uobičajenu distancu koja nastaje između originala i prevoda. Naprotiv, i oni naši najdublje ukorenjeni pojmovi, poput inata, te reči koja se ne može ni prevesti a da ne izgubi dušu, preneti su sa razumevanjem i osećajem koji prevazilazi puku jezičku veštinu.
Kao strastvenom pratiocu političkih zbivanja, uvek mi je drago kada u književnosti naslutim prisustvo angažovanog pisca. I Kapor to jeste, ali na onaj najgospodskiji način: perfidno, nikada direktno. Kritika bivšeg jugoslovenskog režima provlači se između redova poput tihog vetra, a podrška demokratskim promenama u Srbiji naslućuje se pre nego što se iskazuje. Znamo sami koliko je Srbiji bilo, koliko jeste i koliko će još dugo biti potrebno angažovanih umetnika, onih kakvih na Zapadu ima na stotine, a koji su kod nas uvek bili ili suviše retki ili suviše usamljeni.
Nije da knjiga nema mana. Poneki delovi se ponavljaju, iste priče isplivavaju u više navrata, poneko poglavlje kao da odjekuje onim što ste već čitali, što kod pažljivijeg čitaoca može izazvati blagi osećaj déjà-vu.
Ipak, ono što Kaporu nesumnjivo valja upisati u zasluge jeste izvanredna ekonomičnost forme. Ja lično oduvek cenim kratka poglavlja, a svestan sam i toga da se knjige danas ne čitaju onako kako su se nekada čitale, naša koncentracija postaje sve kraća, a strpljenje sve pliće. Čini se kao da je Kapor to znao unapred: poglavlja u ovom delu prosečno broje svega tri do četiri stranice, što čitanju daje sjajnu dinamiku i ritam koji ne popušta. Za nepunih deset stranica, čitalac može biti preveden od gorčine u grlu do ponosa u grudima, a potom i do smeha, i to bez ikakvog nasilja nad tekstom.
Ipak, iako sam pristalica upravo takvog načina pisanja neka poglavlja zaslužuju da se razviju, da prodišu, da traju malo duže, a neka bi se mogla spojiti u šire celine bez ikakve štete po dinamiku. To nije kritika koja umanjuje vrednost dela, naprotiv, to je pohvala prerušena u primedbu: knjiga je toliko dobra da je čovek poželi više.
Nemanja Dimitrijevic
Student druge godine srpskog jezika, Univerzitet Sorbona