Од Ренана до Косова: размишљање о ономе што нас уједињује
Понет таласом изборне плаво-марине политике, питање идентитета наметнуло се у све политичке дебате у Европи. Овај појам, коришћен често и непрецизно, изазива значајне контроверзе, јер никада није био јасно дефинисан.
Током првог Конгреса српске омладине организованог у Бечу 7. јуна 2025. године, док је дебата међу присутнима тек почињала како би се одредила стратегија организација српске дијаспоре у њеном развоју, дискусија је брзо прерасла у размишљање о томе шта заправо значи бити Србин.
Веома различите идеје су се одмах појавиле, откривајући колико је тешко дефинисати идентитет. Ово скретање дебате ка питању које је истовремено и широко и нерешиво открива шири проблем: може ли се и даље колективни идентитет јасно и заједнички дефинисати? И ако не може, чему онда уопште говорити о њему?
Питање идентитета остаје нерешено. Ипак, као и код „воук“ идеологије, његова употреба у јавном дискурсу требало је да омогући јасну дефиницију. Стога бисмо могли помислити да управо непостојање сагласности око дефиниције идентитета објашњава разлике у схватању шта значи бити припадник једне нације. Истина је да је договор о дефиницији немогућ: Конгрес сам по себи није могао решити расправу стару вековима.
Идентитет се дефинише као „карактер онога што, под различитим називима или облицима, чини једно или представља једну исту стварност“ према CNRTL-у. Он је стога тесно повезан са појмом нације, који је такође у средишту политичких дебата. У том смислу, можда би било прецизније говорити о националном идентитету како би се избегла конфузија са индивидуалним идентитетом.
Питање нације било је у срцу дубоких филозофских разматрања која помажу да се схвати да је дебата која се водила на Конгресу у Бечу, иако легитимна, у суштини бесконачна. А оно што је бесконачно је апстрактно и превазилази нашу рационалност: дебата се стога чини узалудном и непотребном.
Сама идеја нације поделила је европска друштва, понекад и суседна. Тако, након пада Пруске услед Наполеонове контроле територије, Фихте (Reden an die deutsche Nation, 1808) позива на духовни и морални препород немачког народа будећи њихову националну свест. За њега нација означава заједницу језика и културе, а не правно-политичку творевину. Она претходи држави, која само служи њој. Народ је уједињен језиком, образовањем и културом.
Касније, Ренан развија „француску визију“ нације у свом чувеном говору на Сорбони 1882. године. Док је национализам био у успону у Француској након пораза од Пруске, Ренан настоји да дефинише нацију у републиканској и рационалној перспективи, насупрот одређеним идентитарним девијацијама. Он тврди да је нација историјска и политичка конструкција заснована на вољи да се живи заједно.
Нација, дакле, није ни раса, ни језик (који омогућава окупљање, али не и обавезује), а још мање религија или географска граница. Нација се карактерише заједничком прошлошћу, кроз колективно сећање испуњено заједничким патњама и славама, као и садашњом вољом да се настави та заједничка историја: он то назива „плебисцитом сваког дана“.
Ова француска визија постоји већ дуго. Право земље рођења (jus soli) има свој обичајни карактер у пресуди од 23. фебруара 1515. године Париског парламента: дете рођено од страних родитеља сматра се подаником краља, дакле Французом. После Револуције, Наполеонов законик омогућава деци странаца рођеној у Француској да затраже држављанство по пунолетству. Године 1889. Трећа република аутоматски даје француско држављанство сваком детету странца рођеном у Француској, осим ако га оно одбије. Ово право је данас предмет бројних критика (посебно на Мајоту) и више пута је мењано.
Чини се да је данас јасно да је француска филозофија потврђена стварношћу. Ако је некима тешко да то прихвате, доказ је дат током Конгреса.
У Бечу језик или религија више не могу да одреде нацију. Без улажења у чињеницу да многи људи познају француски језик и историју, али се уопште не осећају Французима, пример Косова је сасвим довољан. Након Другог светског рата, маршал Тито одлучује да прими албанске избеглице и да потисне Србе са те територије, која је ипак централна у њиховој историји, јер су тамо 1389. године, упркос свим околностима, успели да одбију Османлије. Албанци су похађали српске школе, учили њихов језик и историју и користили предности Југославије која је била изнад онога што би имали у Албанији. Могло би се стога помислити да ће за једну или две генерације постати Срби, макар из захвалности. Ипак, упркос свему, нису оклевали да формирају оружану организацију коју су неке државе назвале терористичком (УЧК) како би изборили независност, кршећи међународно право, али уз војну подршку НАТО-а. Ако је Запад овде направио стратешку грешку (и сам прима велики број миграната, а Русија данас користи ово крваво кршење међународног права да оправда своју „војну операцију“ у Украјини), остаје чињеница да нација није ствар језика, културе или религије, већ осећања. Стога је јасно да, у односу на ово питање које је толико важно за Србе, дебата можда није ни требало да се деси.
Поставља се и питање Срба чији су преци емигрирали у друге земље и који су изгубили везу са отаџбином. Да ли су они мање легитимни да се сматрају Србима? Само зато што не говоре језик или га тек уче? А шта је са онима који су се заљубили у Србију и желе да постану Срби?
Питање остаје без коначног одговора. Али чини ми се да ова дебата, ако мора да постоји, не може игнорисати ову стварност: бити Србин не значи нужно говорити језик или припадати одређеној вероисповести, иако је то веома важно. То је пре свега жеља да се пренесе заједничко наслеђе, дубока повезаност са историјом и народом. Нација није суштина. Она је воља, веза сећања и срца.
Никола ДИМИТРИЈЕВИЋ