Режисер српског порекла, Емир Кустурица је један од ретких филмских стваралаца у свету који је освојио две Златне палме на Филмском фестивалу у Кану. Са својим барокним, неукалупљивим и сатиром прожетим универзумом, он сам по себи оличава једну посебну визију југословенског филма: уметност претеривања, карневалске трагедије и ангажованог бурлескног израза. Његова каријера учинила га је неочекиваним мостом између Балкана и Западне Европе.
1985: „Отац на службеном путу“, детињство у срцу тоталитаризма
Међународно признање долази 1985. године са филмом Отац на службеном путу (Otac na službenom putu), делом насталим по сценарију писца Абдулаха Сидрана. Филм урања у Југославију педесетих година, у време Тита, где је један човек послат у логор након што је критиковао режим. Причa је испричана кроз очи његовог сина, детета које је истовремено наивно и посматрач, и које постаје тихи сведок политичке репресије.
Кроз тај дечји поглед, Кустурица приступа диктатури са изузетном суптилношћу, без идеолошке тежине, спајајући емоцију и критичку дистанцу. Жири Канског фестивала, којим је тада председавао Милош Форман, додељује му Златну палму. Овај филм, дубоко југословенски по свом културном контексту, истовремено осваја својом универзалношћу.
1995: „Подземље“, рат као трагична фарса
Десет година касније, 1995, Кустурица се враћа у Кан са амбициозним пројектом: Подземље (Underground). Овај филм прати, кроз надреалне авантуре двојице пријатеља, педесет година југословенске историје, од Другог светског рата до крвавих сукоба деведесетих.
Барокно и разуђено дело, на граници хаоса, Подземље је истовремено историјска хроника и оштра политичка басна. Уз експлозивну музику Горана Бреговића, филм спаја апсурд и епопеју, изазивајући и одушевљење и контроверзе, посебно због свог провокативног читања блиске прошлости. Упркос расправама, кански жири му додељује другу Златну палму. Кустурица тако постаје културна фигура некадашње Југославије, у средишту постратних идентитетских тензија.
А после Кустурице? Српски филм између отпора и обнове
Иако Кустурица остаје најпознатија фигура српског филма у Кану, и други редитељи наставили су да доносе балканску стварност на светску сцену.
- Желимир Жилник, пионир покрета „црног таласа“, још од шездесетих година развија радикалан документарни филм који истражује друштвене и политичке маргине Југославије.
- Срђан Драгојевић, са филмом Лепа села лепо горе (1996), нуди провокативан и директан поглед на рат у Босни, мешајући црни хумор и оштру друштвену критику.
Редитељи попут Стефана Арсенијевића или Бојана Вулетића, представници новог српског филма, редовно учествују на европским фестивалима. Њихова савремена дела, често прожета апсурдом, разочарањем и друштвеном критиком, сведоче о дубокој луцидности.
Иако је њихова присутност у Кану дискретнија, ови аутори настављају традицију захтевног филма, укорењеног у стварности и далеко од стереотипа.
Стваралаштво између сећања и политике
Извори:
https://www.festival-cannes.com/
Photo: Par Victor Dmitriev — Travail personnel, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=7430935