Замислите уметника чији су потези кистом успели да оживе историју, чије су слике постале симболи националног поноса и чија је уметност прешла границе и епохе. Такав је био Паја Јовановић – сликар који је српску културу и традицију извео на европску уметничку сцену, оставивши иза себе ремек-дела која нас и данас инспиришу. Његова дела нису само слике, већ визуелне приче о јунацима, обичајима и духу једног времена. Паја Јовановић није био само уметник – био је хроничар једног народа, визионар и амбасадор лепоте.   Детињство и Образовање Паја Јовановић рођен је 16. јуна 1859. године у Вршцу, у породици занатлија. Први контакти са уметношћу долазили су из кућне атмосфере, али је већ од малих ногу показивао таленат за цртање. Његов отац, Стеван Јовановић, био је угледни вршачки фотограф, што му је омогућило да се већ у детињству упозна са фотографијом и уметношћу уопште. Мајка му се звала Ернестина, француског порекла, рођена Дое. Паја је имао петорицу браће и сестру и одрастао је окружен топлином велике породице. Од раног узраста показивао је интересовање за уметност, нарочито захваљујући оцу, јер је рад у фотографији у то доба захтевао не само техничко знање него и вешту руку за ретушевање слика. У Вршцу је имао прилику да се дружи са великим сликарима попут Арсенија Арсе Тодоровића, Павла Ђурковића и Јована Поповића. Да би подржао синовљево интересовање за уметност, отац га је послао у Београд, где је Паја имао прилику да се развија у културном и интелектуалном окружењу. Тако је Паја Јовановић почео да црта, прво у тајности, копирајући верске слике и проводећи сате у празној цркви коју је сматрао својим првим учитељем. Када је вршачка парохија одлучила да наручи нова звона за саборну цркву и требало је урадити цртеже светитеља (копије икона из вршачке цркве – на основу којих су у Бечу прављени рељефи на звонима), откривен је његов таленат. Са четрнаест година Јовановић је добио прву наруџбину и, захваљујући бројним похвалама, својеврсну пропусницу за Беч и могућност уписа на Академију ликовних уметности. Будући да је врло рано показао изузетне склоности за ликовне уметности, родитељи су га уписали у Школу за уметност и занате у Београду, где је стекао основно уметничко образовање учећи цртање, сликање и основне технике. У априлу 1877. уписао се на општи курс сликарства на Бечкој академији, а већ у октобру исте године постао је редовни студент те школе, под вођством врло поштованог и доброг педагога Кристијана Грипенкерла (1839–1916). Редовне студије сликарства завршио је за три године (21. јула 1880), али је наставио усавршавање код истог професора, у посебном курсу посвећеном историјском сликарству. Истовремено се усавршавао у мајсторској класи професора Леополда Карла Милера (1834–1892), тада веома траженог и хваљеног сликара историјских и жанровских слика, нарочито дела са оријенталним мотивима, пре свега из Египта, и убрзо је постао његов најбољи ученик. Иако је био под утицајем академизма, Паја је захваљујући студијама у Бечу био изложен и другим уметничким струјама – романтизму и реализму – које ће касније обликовати његов рад. Поред тога, боравак у Бечу омогућио му је да развије дубоко разумевање уметности и овлада сликарским техникама, нарочито у области историјских композиција и портрета. Путовања Паја је много путовао по свету, посматрајући пејзаже, народе и културе које је затим преносио на своје слике. Професор на Бечкој академији препоручио му је да посети свој завичај, где би могао да слика бројне оријенталне мотиве. Паја је стога путовао кроз Србију, Црну Гору, Босну и Албанију и сликао призоре из свакодневног живота. Богат утисцима, насликао је потом бројне жанровске сцене: Рањени Црногорац, Двобој, Гуслар, Кићење невесте, У заседи, Арбанас, Арнаут са чибуком, Издајица, Крвна освета, Борба петлова. Та дела привукла су пажњу у Европи у XIX веку, у доба када је Европа показивала велико интересовање за балканска збивања. Прво признање стигло је 1882. године, за време студија у Бечу, за слику Рањени Црногорац. Та слика изложена је на годишњој изложби Академије и донела му је прву награду и царску стипендију. Следеће године потписао је десетогодишњи уговор са чувеним галеристом Валисом за француску галерију у Лондону и крајем 1883. одселио се тамо да живи и ради. Његова дела продавала су се веома добро, што га је потпуно ослободило финансијских брига и омогућило му да често путује у далека и скупа одредишта: у Северну Африку (Мароко, Египат), Грчку, Турску, Италију, Шпанију. С пријатељем, руским сликарем Францом Рубоом (Ф. Рубо), провео је шест месеци на Кавказу. Убрзо је напустио Лондон и преселио се у Минхен, затим у Париз, па се вратио у Беч. Borba petlova Kićenje neveste Odmor Bošibozuka Односи са Француском Паја Јовановић је током свог уметничког усавршавања и каријере одржавао дубоку и значајну везу са Француском. Након студија у Бечу, где је стекао основне уметничке вештине, Паја је отишао у Париз, тадашњи уметнички центар света, ради даљег усавршавања. Тамо је био под утицајем француског академизма и реализма, што је обликовало његов рад. У Паризу је проучавао дела великих мајстора попут Ежена Делакроа и Гистава Курбеа, који су му помогли да развије технику и приступ историјским темама. Паја Јовановић учествовао је на Светској изложби у Паризу 1889. године, чиме је добио прилику да своја дела представи у угледним француским уметничким круговима и стекне међународну славу. Његово присуство на тој изложби имало је велики значај јер је показало да је постао важна личност европског уметничког света. Иако је био дубоко укорењен у српску традицију, Јовановић је прилагодио своју уметност европским стандардима, чиме је обезбедио да она буде призната и у Француској. Јовановић је остао веран српским темама, нарочито историјским и народним, али је технички у великој мери био под утицајем француске уметности. Међу француским уметницима уживао је углед, а његова дела излагана су на угледним салонима и изложбама. У Француској је уживао велики реноме и његов рад је редовно хваљен због академске прецизности и реалистичног приказа ликова и сцена. Иако су многи српски уметници тог доба излагали у павиљону Краљевине Србије, Паја Јовановић је учествовао на Светској изложби у Риму 1911. године, али је одабрао да излаже у павиљону Аустроугарске, што је сведочило о његовом међународном значају и месту у уметничким круговима. Тако је Паја Јовановић, захваљујући боравку

Од Ренана до Косова: размишљање о ономе што нас уједињује Понет таласом изборне плаво-марине политике, питање идентитета наметнуло се у све политичке дебате у Европи. Овај појам, коришћен често и непрецизно, изазива значајне контроверзе, јер никада није био јасно дефинисан. Током првог Конгреса српске омладине организованог у Бечу 7. јуна 2025. године, док је дебата међу присутнима тек почињала како би се одредила стратегија организација српске дијаспоре у њеном развоју, дискусија је брзо прерасла у размишљање о томе шта заправо значи бити Србин. Веома различите идеје су се одмах појавиле, откривајући колико је тешко дефинисати идентитет. Ово скретање дебате ка питању које је истовремено и широко и нерешиво открива шири проблем: може ли се и даље колективни идентитет јасно и заједнички дефинисати? И ако не може, чему онда уопште говорити о њему? Питање идентитета остаје нерешено. Ипак, као и код „воук“ идеологије, његова употреба у јавном дискурсу требало је да омогући јасну дефиницију. Стога бисмо могли помислити да управо непостојање сагласности око дефиниције идентитета објашњава разлике у схватању шта значи бити припадник једне нације. Истина је да је договор о дефиницији немогућ: Конгрес сам по себи није могао решити расправу стару вековима. Идентитет се дефинише као „карактер онога што, под различитим називима или облицима, чини једно или представља једну исту стварност“ према CNRTL-у. Он је стога тесно повезан са појмом нације, који је такође у средишту политичких дебата. У том смислу, можда би било прецизније говорити о националном идентитету како би се избегла конфузија са индивидуалним идентитетом. Питање нације било је у срцу дубоких филозофских разматрања која помажу да се схвати да је дебата која се водила на Конгресу у Бечу, иако легитимна, у суштини бесконачна. А оно што је бесконачно је апстрактно и превазилази нашу рационалност: дебата се стога чини узалудном и непотребном. Сама идеја нације поделила је европска друштва, понекад и суседна. Тако, након пада Пруске услед Наполеонове контроле територије, Фихте (Reden an die deutsche Nation, 1808) позива на духовни и морални препород немачког народа будећи њихову националну свест. За њега нација означава заједницу језика и културе, а не правно-политичку творевину. Она претходи држави, која само служи њој. Народ је уједињен језиком, образовањем и културом. Касније, Ренан развија „француску визију“ нације у свом чувеном говору на Сорбони 1882. године. Док је национализам био у успону у Француској након пораза од Пруске, Ренан настоји да дефинише нацију у републиканској и рационалној перспективи, насупрот одређеним идентитарним девијацијама. Он тврди да је нација историјска и политичка конструкција заснована на вољи да се живи заједно. Нација, дакле, није ни раса, ни језик (који омогућава окупљање, али не и обавезује), а још мање религија или географска граница. Нација се карактерише заједничком прошлошћу, кроз колективно сећање испуњено заједничким патњама и славама, као и садашњом вољом да се настави та заједничка историја: он то назива „плебисцитом сваког дана“. Ова француска визија постоји већ дуго. Право земље рођења (jus soli) има свој обичајни карактер у пресуди од 23. фебруара 1515. године Париског парламента: дете рођено од страних родитеља сматра се подаником краља, дакле Французом. После Револуције, Наполеонов законик омогућава деци странаца рођеној у Француској да затраже држављанство по пунолетству. Године 1889. Трећа република аутоматски даје француско држављанство сваком детету странца рођеном у Француској, осим ако га оно одбије. Ово право је данас предмет бројних критика (посебно на Мајоту) и више пута је мењано. Чини се да је данас јасно да је француска филозофија потврђена стварношћу. Ако је некима тешко да то прихвате, доказ је дат током Конгреса. У Бечу језик или религија више не могу да одреде нацију. Без улажења у чињеницу да многи људи познају француски језик и историју, али се уопште не осећају Французима, пример Косова је сасвим довољан. Након Другог светског рата, маршал Тито одлучује да прими албанске избеглице и да потисне Србе са те територије, која је ипак централна у њиховој историји, јер су тамо 1389. године, упркос свим околностима, успели да одбију Османлије. Албанци су похађали српске школе, учили њихов језик и историју и користили предности Југославије која је била изнад онога што би имали у Албанији. Могло би се стога помислити да ће за једну или две генерације постати Срби, макар из захвалности. Ипак, упркос свему, нису оклевали да формирају оружану организацију коју су неке државе назвале терористичком (УЧК) како би изборили независност, кршећи међународно право, али уз војну подршку НАТО-а. Ако је Запад овде направио стратешку грешку (и сам прима велики број миграната, а Русија данас користи ово крваво кршење међународног права да оправда своју „војну операцију“ у Украјини), остаје чињеница да нација није ствар језика, културе или религије, већ осећања. Стога је јасно да, у односу на ово питање које је толико важно за Србе, дебата можда није ни требало да се деси. Поставља се и питање Срба чији су преци емигрирали у друге земље и који су изгубили везу са отаџбином. Да ли су они мање легитимни да се сматрају Србима? Само зато што не говоре језик или га тек уче? А шта је са онима који су се заљубили у Србију и желе да постану Срби? Питање остаје без коначног одговора. Али чини ми се да ова дебата, ако мора да постоји, не може игнорисати ову стварност: бити Србин не значи нужно говорити језик или припадати одређеној вероисповести, иако је то веома важно. То је пре свега жеља да се пренесе заједничко наслеђе, дубока повезаност са историјом и народом. Нација није суштина. Она је воља, веза сећања и срца. Никола ДИМИТРИЈЕВИЋ

Убиство Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године, није био атентат на само једног човека, већ и на визију модерне и европске Србије коју је он покушавао да оствари…