Author name: Nemanja Dimitrijevic

Вече CIOFF-а које слави традицију и пријатељство међу народима Напомена аутора — Овај чланак нема за циљ да све објасни. Његова сврха је пре свега да пробуди жељу: жељу да поново откријемо традиционалне игре, да одемо на неки наступ, да подржимо фолклорне ансамбле и, када је реч о нама, да с поносом представљамо српску културу. Прњавор (Мачва, Србија), 8. август 2025. — У Културном центру Прњавор, макар на једно вече, сцена је постала раскрсница традиција. Шарени костими, заразни ритмови и погледи пуни разумевања учинили су да читава сала дише у истом ритму. О CIOFF-у CIOFF (Међународни савет организација фестивала фолклора и традиционалне уметности) окупља фестивале, ансамбле и љубитеље народне културе са циљем очувања, промоције и преношења народних традиција света. Његов заштитни знак је сусрет кроз сценску уметност, уз поштовање идентитета и жељу за дељењем културног богатства. Сала која окупља Представа је одржана у затвореном простору, на сцени, у амбијенту налик позоришном: прецизни изласци, пажљиво осмишљено осветљење и беспрекорно уиграни прелази. Општи утисак? Врхунска организација која је на најбољи начин истакла и уметнике и фолклорне традиције које представљају. Ђенка, водитељ вечети Посебно признање припада Џенки, водитељу и истинској спони целокупног програма. Са различитим костимима — некада у бојама Србије, некада као омаж земљама гостима — уз осећај за ритам и суптилан хумор, представљао је сваки ансамбл, одавао признање играчима и са лакоћом освајао публику. Сваки његов наступ био је праћен правим речима, а сваки завршетак искреним осмехом. Ансамбли: најупечатљивији тренуци Ансамбл Аргентина пулс заједништва Топла и готово породична енергија. Осећа се дијалог генерација, наслеђени покрет који се изнова осмишљава. Удари потпетица као да позивају публику, а публика одговара. Тај круг размене оставља осмех који дуго траје. Русија – Чисте линије дах који застаје Младалачка снага, усправан став и изузетна прецизност покрета. Подизања и акробатски елементи приближавају се гимнастичкој виртуозности, али без губитка фолклорне музикалности. Неколико тренутака оставило је публику без даха, након чега су уследили снажни аплаузи. Кипар – Уметност мере Овде се елеганција крије у детаљима: пажљиво коришћени реквизити, одмерени уласци и ненаметљиви изласци са сцене. Кореографија у којој је свака пауза важна, а колектив испред индивидуалног истицања. Једно острво, једна душа. Француска (Бретања) – Со ветра Збијени кругови, повезане руке и ритам који опчињава. Бретања ништа не објашњава — она вас увлачи у игру. Човек се затекне како несвесно прати такт, као да га носи неки унутрашњи бал. Република Српска – Понос и прецизност Беспрекорне линије, правилни нагласци и узорна дисциплина. Управо тај спој реда и радости даје сјај великим ансамблима: склад као обећање, ношња као празник. Србија – Дом и корени Када српски ансамбли изађу на сцену, атмосфера у сали се мења. Снага ритма, радост кола која се формирају и сигурност корака преношених генерацијама. То је наш дом, али отворен за све — српско гостопримство изражено кроз музику и игру. Тренутак посвећен Србији Врхунац вечери био је тренутак када је сваки ансамбл извео мотив српског кола, уклапајући га у сопствени кореографски језик. Варијација на тему кола представљала је поздрав земљи домаћину: поштовање традиције и слободу тумачења. Јединство у различитости — дух CIOFF-а на делу.   Зашто је ово важно (за ФМСЕ) За Федерацију младих Срба Европе овај догађај представља мост: између младих људи Европе, између породичног наслеђа и савремене сцене, између Србије коју носимо у себи и радозналости коју негујемо. Традиција није музејски експонат — она живи када се игра и преноси када друге позовемо у коло. Хвала Хвала CIOFF-у на позиву и поверењу. Хвала Културном центру Прњавор на срдачном и пажљивом гостопримству. Хвала свим ансамблима на њиховој великодушности. И, изнад свега, хвала Џенки — ваш дар да представљате, повезујете и одате признање и уметницима и публици дао је ритам читавој вечери.   Коло – укратко Коло је српска народна игра која се изводи у кругу или ланцу, држећи се за руке, уз понављајуће кораке који захтевају изузетну ритмичку прецизност. Постоје бројне регионалне варијанте. Његова снага лежи у привидној једноставности и способности да окупља људе.   Стефан Мијаиловић, 19. новембар 2025.

Поводом објављивања песничке збирке Симоне Дмитровић „Осим шумског пожара“, коју су заједнички објавиле издавачке куће Славитид и ПЛАН Б, Захари Зауи, носилац мастер дипломе МЕГЕН са Сорбоне, написао је приказ овог дела. Позивамо вас да га откријете у наставку.

Замислите: стојите у париском атељеу, окружени платнима која тек треба да постану део историје српске уметности. Или седите за истим столом где су српски владари преговарали о судбини једне мале балканске државе, у тренутку када је Европа мењала лице. Ово није туристичка прича о Паризу. Ово је прича о томе шта Париз уради са човеком који му приђе отвореног срца — и затворених очију. Владар који је у Француској упознао европске идеје слободе и модерног друштва, док је други градио дипломатске везе са Паризом у тренутку када је Европа мењала своје лице. Биће речи и о владару који није волео власт већ луксуз Париза и његову уметничку сцену. У исто време, у париским атељеима и галеријама, настаје друга врста историје. Уметница која открива модерну уметност и доноси нову енергију српском сликарству. Сликар који проналази инспирацију у Монпарнасу и ствара дела под утицајем париске авангарде. Ту је и енигматични млади колекционар који у Паризу сарађује са најважнијим именима модерне уметности и ствара једну од најфасцинантнијих колекција свог времена. И наравно, најпознатији српски сликар који разуме како Париз види елеганцију, престиж и слику друштва. Предавање ће се одржати у сарадњи Културног хира и 4. јуна у Паризу. Ово није предавање.Ово је сусрет са причама које су чекале да буду испричане.   Резервишите своје место

Већ се купе Ils se rassemblent déjà Већ се купе, већ се купе,Да попуне празне клупе,Да у сјајну ступе зграду,Уз пуцњаву и параду –Да уреде наше ствари,Избраници, скупштинари, Ја већ видим њина лица,Чујем хуку са седница,Видим да се добро спрема: Неко ћути, неко дрема,Неком ђаво неда мира,Неко ваздан протестира. Састали се ”наши”, ”ваши”,Опоненти, аминаши,Заузели сјајну зградуУз пуцњаву и параду, Да поредак врате стари –Избраници, скупштинари. Аминаши-скупштинари, И ви нови, и ви стари!Подла дела подлих људиПотомство ће да осуди,Гнушаће се деца вашаОд отаца-аминаша. Војислав Илић, 29 јун 1886. Ils se rassemblent, ils se rassemblent,Pour remplir les bancs vides,Pour occuper le splendide édifice,Au milieu des salves et de la parade,Afin de régler notre cause,Les élus, les députés.  Je vois déjà leurs visages,J’entends le tumulte des séances,Je vois que du bon se prépare :L’un est muet, l’autre sommeille,À certains, le diable ne laisse aucun repos,D’autres protestent avec ardeur. Les « nôtres » et les « vôtres »Se sont réunis,Opposants et aminasi*,Ils ont pris possession du splendide édifice,Au milieu des salves et de la parade,Pour rétablir l’ancien ordre –Nos élus, nos députés.  Aminasi*-députés,Vous les nouveaux comme les anciens !Les actes vils des hommes vils,La postérité les condamnera ;Vos enfants rougiront de honte,Sous l’héritage de leurs pères transfuges. Vojislav Ilić, 29 juin 1886. *Les aminasi (ou aminissiens) désignent des personnes perçues comme des opportunistes politiques, changeant de parti en fonction des rapports de force et de l’accès au pouvoir, sans attachement idéologique réel. Leur caractéristique principale serait d’acquiescer systématiquement aux orientations de leurs dirigeants politiques, en disant « amen » à toutes les décisions, d’où l’origine du terme. Војислав Илић Војислав Илић (Београд, 20. април 1860 — Београд, 2. фебруар 1894) био је српски песник. Рођен је у Београду као син песника Јована Илића, а имао је три брата међу којима је и књижевник Драгутин Илић. Први разред гимназије је понављао чак три пута, за три године. Касније је на своју руку „као ванредни студент ”похађао две године предавања из „права“ у Великој школи. Међутим истовремено је активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Он не успева да добије никакву службу све до 1887. г. у време најплоднијег песничког рада проводи без икаквих материјалних средстава, припадајући оном слоју интелигенције ван државне службе, коју је у скупштини званично окарактерисан као „интелектуални шљам“. „Илићево песништво између 1886. и 1889. г. представља веома снажну политичку и социјалну критику Србије после српско-бугарског рата. У то време настале су Илићеве најпознатије политичке сатире уперене против омрзнуте владе која је водила и изгубила рат против Бугарске. Прва у том низу настала је песма Скупштинарима (Већ се купе…) у којој Илић заузима критички став према познатом изборном споразуму између радикала и либерала уочи скупштине у Нишу (од 30. јуна).“ Милорад Павић У животу умногоме је делио судбину других писаца свог времена: често је мењао послове у Београду и унутрашњости, живео у оскудици, велики део времена проводио у кафани и неуредним, боемским животом још више погоршао своје ионако слабо здравље, због политичких уверења бивао прогањан од власти, и умро млад. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Vojislav Ilić Vojislav Ilić (Belgrade, 20 avril 1860 — Belgrade, 2 février 1894) était un poète serbe. Il est né à Belgrade, fils du poète Jovan Ilić, et avait trois frères, parmi lesquels l’écrivain Dragutin Ilić. Il a redoublé la première année du lycée à trois reprises, sur une période de trois ans. Plus tard, de sa propre initiative, en tant qu’« étudiant libre », il a suivi pendant deux ans les cours de droit à la Grande École. Cependant, il a en même temps participé activement à la vie littéraire et politique de la jeunesse étudiante, sans toutefois passer ses examens. Il ne parvient pas à obtenir un emploi stable avant 1887 et, au moment de sa période la plus féconde sur le plan poétique, il vit sans aucun moyen matériel, appartenant à cette couche d’intellectuels en dehors de la fonction publique que l’Assemblée avait officiellement qualifiée de « déchets intellectuels ». La poésie d’Ilić entre 1886 et 1889 représente une critique politique et sociale très puissante de la Serbie d’après la guerre serbo-bulgare (1885-1886). C’est à cette époque qu’ont été créées ses plus célèbres satires politiques dirigées contre le gouvernement détesté, qui a mené et perdu la guerre contre la Bulgarie. La première de ces œuvres est le poème Aux députés (« Ils se rassemblent déjà… »), dans lequel Ilić adopte une position critique à l’égard du célèbre accord électoral entre radicaux et libéraux à la veille de l’assemblée de Niš (du 30 juin). Dans sa vie, il a largement partagé le destin de nombreux écrivains de son époque : il changeait souvent d’emplois à Belgrade et en province, vivait dans la précarité, passait une grande partie de son temps dans les kafana (les cafés, à l’image de ceux des Lumières où l’on écrivait, débattait et réfléchissait) et menait une vie bohème et désordonnée qui détériora encore davantage sa santé déjà fragile. En raison de ses convictions politiques, il fut persécuté par les autorités et mourut jeune. Bien qu’il n’ait écrit que pendant une courte période, environ quinze ans, il a laissé une œuvre abondante et variée. De son vivant, il a publié trois recueils de poèmes (1887, 1889, 1892), auxquels il faut ajouter un grand nombre de poèmes dispersés dans des revues et laissés en manuscrit.

🥂 ФЈСЕ ПАРИЗ — AFTERWORK | Крај сезоне 📅 19. јун | 19h 📍 Les Lumières — 56 Boulevard Voltaire, 75011 Paris Сезона се не завршава у тишини. 🇷🇸 Дођите да затворимо ово поглавље онако како доликује — уз добру музику, позната лица и атмосферу која подсећа зашто волимо оно што радимо. Наша музика, наше друштво, наш вибе. 💥 Журка је у Паризу — афтер је у Мирјеву. Видимо се! 🎶🔥

Стефан Здравковић, познат под именом Принц од Врања, српски је певач рођен 1993. године у Врању. Од детињства живи у Београду, а поред певања свира и гитару и бубњеве. Пре него што се потпуно посветио музици, био је шампион и вицешампион Србије у каратеу, чак и члан националне репрезентације. Музиком је почео да се бави са 15 година, оснивајући са пријатељима из средње школе групу Шеста жица. Упоредо је студирао филологију на Београдском универзитету, где се специјализовао за скандинавске језике и књижевности, посебно норвешки језик. Од 2016. године главни је певач групе Сизип. Године 2020. тумачио је насловну улогу у мјузиклу Исус Христ Суперстар, у продукцији Културног центра Студентског града Универзитета у Београду. Учествовао је и на бројним музичким фестивалима – на Славјанском базару у Белорусији, као и на разним догађајима у Бугарској, Казахстану, Литванији, Италији и Шпанији. Године 2021. такмичио се у емисији Гласът на България (бугарска верзија Гласа), где је импресионирао чланове жирија, али је елиминисан пре финала. Евровизија 2025 – Србија блиста, чак и без финала Ове године Принц од Врања дирнуо је срца Срба својом песмом „Мила“, која је победила на такмичењу Песма за Евровизију 2025. Нажалост, у полуфиналу се Србија није пласирала даље – по први пут од 2017. године. Ипак… Србија није рекла последњу реч! Победа је дошла на други начин: Теја (Теодора Шпирић), Аустријанка српског порекла, коаутор је песме „Wasted Love“, која је ЈЈ-у и Аустрији донела трофеј Евровизије 2025. Између емоција на сцени и тријумфа иза кулиса, Србија је ове године оставила прави траг. Без финала – али с поносом нетакнутим! Извори:  https://fr.wikipedia.org/wiki/Princ_od_Vranje https://n1info.rs/magazin/showbiz/zbog-cega-je-glasanje-na-ovogodisnjoj-evroviziji-bilo-zanimljivo/ https://www.youtube.com/watch?v=eoSCoV9s2ak https://www.youtube.com/watch?v=7h8yw_9bCV8&list=RDEMleViyZ7nXxvsowEeNoHrMA&start_radio=1 https://www.youtube.com/watch?v=18BCbtvDcag

Замислите уметника чији су потези кистом успели да оживе историју, чије су слике постале симболи националног поноса и чија је уметност прешла границе и епохе. Такав је био Паја Јовановић – сликар који је српску културу и традицију извео на европску уметничку сцену, оставивши иза себе ремек-дела која нас и данас инспиришу. Његова дела нису само слике, већ визуелне приче о јунацима, обичајима и духу једног времена. Паја Јовановић није био само уметник – био је хроничар једног народа, визионар и амбасадор лепоте.   Детињство и Образовање Паја Јовановић рођен је 16. јуна 1859. године у Вршцу, у породици занатлија. Први контакти са уметношћу долазили су из кућне атмосфере, али је већ од малих ногу показивао таленат за цртање. Његов отац, Стеван Јовановић, био је угледни вршачки фотограф, што му је омогућило да се већ у детињству упозна са фотографијом и уметношћу уопште. Мајка му се звала Ернестина, француског порекла, рођена Дое. Паја је имао петорицу браће и сестру и одрастао је окружен топлином велике породице. Од раног узраста показивао је интересовање за уметност, нарочито захваљујући оцу, јер је рад у фотографији у то доба захтевао не само техничко знање него и вешту руку за ретушевање слика. У Вршцу је имао прилику да се дружи са великим сликарима попут Арсенија Арсе Тодоровића, Павла Ђурковића и Јована Поповића. Да би подржао синовљево интересовање за уметност, отац га је послао у Београд, где је Паја имао прилику да се развија у културном и интелектуалном окружењу. Тако је Паја Јовановић почео да црта, прво у тајности, копирајући верске слике и проводећи сате у празној цркви коју је сматрао својим првим учитељем. Када је вршачка парохија одлучила да наручи нова звона за саборну цркву и требало је урадити цртеже светитеља (копије икона из вршачке цркве – на основу којих су у Бечу прављени рељефи на звонима), откривен је његов таленат. Са четрнаест година Јовановић је добио прву наруџбину и, захваљујући бројним похвалама, својеврсну пропусницу за Беч и могућност уписа на Академију ликовних уметности. Будући да је врло рано показао изузетне склоности за ликовне уметности, родитељи су га уписали у Школу за уметност и занате у Београду, где је стекао основно уметничко образовање учећи цртање, сликање и основне технике. У априлу 1877. уписао се на општи курс сликарства на Бечкој академији, а већ у октобру исте године постао је редовни студент те школе, под вођством врло поштованог и доброг педагога Кристијана Грипенкерла (1839–1916). Редовне студије сликарства завршио је за три године (21. јула 1880), али је наставио усавршавање код истог професора, у посебном курсу посвећеном историјском сликарству. Истовремено се усавршавао у мајсторској класи професора Леополда Карла Милера (1834–1892), тада веома траженог и хваљеног сликара историјских и жанровских слика, нарочито дела са оријенталним мотивима, пре свега из Египта, и убрзо је постао његов најбољи ученик. Иако је био под утицајем академизма, Паја је захваљујући студијама у Бечу био изложен и другим уметничким струјама – романтизму и реализму – које ће касније обликовати његов рад. Поред тога, боравак у Бечу омогућио му је да развије дубоко разумевање уметности и овлада сликарским техникама, нарочито у области историјских композиција и портрета. Путовања Паја је много путовао по свету, посматрајући пејзаже, народе и културе које је затим преносио на своје слике. Професор на Бечкој академији препоручио му је да посети свој завичај, где би могао да слика бројне оријенталне мотиве. Паја је стога путовао кроз Србију, Црну Гору, Босну и Албанију и сликао призоре из свакодневног живота. Богат утисцима, насликао је потом бројне жанровске сцене: Рањени Црногорац, Двобој, Гуслар, Кићење невесте, У заседи, Арбанас, Арнаут са чибуком, Издајица, Крвна освета, Борба петлова. Та дела привукла су пажњу у Европи у XIX веку, у доба када је Европа показивала велико интересовање за балканска збивања. Прво признање стигло је 1882. године, за време студија у Бечу, за слику Рањени Црногорац. Та слика изложена је на годишњој изложби Академије и донела му је прву награду и царску стипендију. Следеће године потписао је десетогодишњи уговор са чувеним галеристом Валисом за француску галерију у Лондону и крајем 1883. одселио се тамо да живи и ради. Његова дела продавала су се веома добро, што га је потпуно ослободило финансијских брига и омогућило му да често путује у далека и скупа одредишта: у Северну Африку (Мароко, Египат), Грчку, Турску, Италију, Шпанију. С пријатељем, руским сликарем Францом Рубоом (Ф. Рубо), провео је шест месеци на Кавказу. Убрзо је напустио Лондон и преселио се у Минхен, затим у Париз, па се вратио у Беч. Borba petlova Kićenje neveste Odmor Bošibozuka Односи са Француском Паја Јовановић је током свог уметничког усавршавања и каријере одржавао дубоку и значајну везу са Француском. Након студија у Бечу, где је стекао основне уметничке вештине, Паја је отишао у Париз, тадашњи уметнички центар света, ради даљег усавршавања. Тамо је био под утицајем француског академизма и реализма, што је обликовало његов рад. У Паризу је проучавао дела великих мајстора попут Ежена Делакроа и Гистава Курбеа, који су му помогли да развије технику и приступ историјским темама. Паја Јовановић учествовао је на Светској изложби у Паризу 1889. године, чиме је добио прилику да своја дела представи у угледним француским уметничким круговима и стекне међународну славу. Његово присуство на тој изложби имало је велики значај јер је показало да је постао важна личност европског уметничког света. Иако је био дубоко укорењен у српску традицију, Јовановић је прилагодио своју уметност европским стандардима, чиме је обезбедио да она буде призната и у Француској. Јовановић је остао веран српским темама, нарочито историјским и народним, али је технички у великој мери био под утицајем француске уметности. Међу француским уметницима уживао је углед, а његова дела излагана су на угледним салонима и изложбама. У Француској је уживао велики реноме и његов рад је редовно хваљен због академске прецизности и реалистичног приказа ликова и сцена. Иако су многи српски уметници тог доба излагали у павиљону Краљевине Србије, Паја Јовановић је учествовао на Светској изложби у Риму 1911. године, али је одабрао да излаже у павиљону Аустроугарске, што је сведочило о његовом међународном значају и месту у уметничким круговима. Тако је Паја Јовановић, захваљујући боравку

Од Ренана до Косова: размишљање о ономе што нас уједињује Понет таласом изборне плаво-марине политике, питање идентитета наметнуло се у све политичке дебате у Европи. Овај појам, коришћен често и непрецизно, изазива значајне контроверзе, јер никада није био јасно дефинисан. Током првог Конгреса српске омладине организованог у Бечу 7. јуна 2025. године, док је дебата међу присутнима тек почињала како би се одредила стратегија организација српске дијаспоре у њеном развоју, дискусија је брзо прерасла у размишљање о томе шта заправо значи бити Србин. Веома различите идеје су се одмах појавиле, откривајући колико је тешко дефинисати идентитет. Ово скретање дебате ка питању које је истовремено и широко и нерешиво открива шири проблем: може ли се и даље колективни идентитет јасно и заједнички дефинисати? И ако не може, чему онда уопште говорити о њему? Питање идентитета остаје нерешено. Ипак, као и код „воук“ идеологије, његова употреба у јавном дискурсу требало је да омогући јасну дефиницију. Стога бисмо могли помислити да управо непостојање сагласности око дефиниције идентитета објашњава разлике у схватању шта значи бити припадник једне нације. Истина је да је договор о дефиницији немогућ: Конгрес сам по себи није могао решити расправу стару вековима. Идентитет се дефинише као „карактер онога што, под различитим називима или облицима, чини једно или представља једну исту стварност“ према CNRTL-у. Он је стога тесно повезан са појмом нације, који је такође у средишту политичких дебата. У том смислу, можда би било прецизније говорити о националном идентитету како би се избегла конфузија са индивидуалним идентитетом. Питање нације било је у срцу дубоких филозофских разматрања која помажу да се схвати да је дебата која се водила на Конгресу у Бечу, иако легитимна, у суштини бесконачна. А оно што је бесконачно је апстрактно и превазилази нашу рационалност: дебата се стога чини узалудном и непотребном. Сама идеја нације поделила је европска друштва, понекад и суседна. Тако, након пада Пруске услед Наполеонове контроле територије, Фихте (Reden an die deutsche Nation, 1808) позива на духовни и морални препород немачког народа будећи њихову националну свест. За њега нација означава заједницу језика и културе, а не правно-политичку творевину. Она претходи држави, која само служи њој. Народ је уједињен језиком, образовањем и културом. Касније, Ренан развија „француску визију“ нације у свом чувеном говору на Сорбони 1882. године. Док је национализам био у успону у Француској након пораза од Пруске, Ренан настоји да дефинише нацију у републиканској и рационалној перспективи, насупрот одређеним идентитарним девијацијама. Он тврди да је нација историјска и политичка конструкција заснована на вољи да се живи заједно. Нација, дакле, није ни раса, ни језик (који омогућава окупљање, али не и обавезује), а још мање религија или географска граница. Нација се карактерише заједничком прошлошћу, кроз колективно сећање испуњено заједничким патњама и славама, као и садашњом вољом да се настави та заједничка историја: он то назива „плебисцитом сваког дана“. Ова француска визија постоји већ дуго. Право земље рођења (jus soli) има свој обичајни карактер у пресуди од 23. фебруара 1515. године Париског парламента: дете рођено од страних родитеља сматра се подаником краља, дакле Французом. После Револуције, Наполеонов законик омогућава деци странаца рођеној у Француској да затраже држављанство по пунолетству. Године 1889. Трећа република аутоматски даје француско држављанство сваком детету странца рођеном у Француској, осим ако га оно одбије. Ово право је данас предмет бројних критика (посебно на Мајоту) и више пута је мењано. Чини се да је данас јасно да је француска филозофија потврђена стварношћу. Ако је некима тешко да то прихвате, доказ је дат током Конгреса. У Бечу језик или религија више не могу да одреде нацију. Без улажења у чињеницу да многи људи познају француски језик и историју, али се уопште не осећају Французима, пример Косова је сасвим довољан. Након Другог светског рата, маршал Тито одлучује да прими албанске избеглице и да потисне Србе са те територије, која је ипак централна у њиховој историји, јер су тамо 1389. године, упркос свим околностима, успели да одбију Османлије. Албанци су похађали српске школе, учили њихов језик и историју и користили предности Југославије која је била изнад онога што би имали у Албанији. Могло би се стога помислити да ће за једну или две генерације постати Срби, макар из захвалности. Ипак, упркос свему, нису оклевали да формирају оружану организацију коју су неке државе назвале терористичком (УЧК) како би изборили независност, кршећи међународно право, али уз војну подршку НАТО-а. Ако је Запад овде направио стратешку грешку (и сам прима велики број миграната, а Русија данас користи ово крваво кршење међународног права да оправда своју „војну операцију“ у Украјини), остаје чињеница да нација није ствар језика, културе или религије, већ осећања. Стога је јасно да, у односу на ово питање које је толико важно за Србе, дебата можда није ни требало да се деси. Поставља се и питање Срба чији су преци емигрирали у друге земље и који су изгубили везу са отаџбином. Да ли су они мање легитимни да се сматрају Србима? Само зато што не говоре језик или га тек уче? А шта је са онима који су се заљубили у Србију и желе да постану Срби? Питање остаје без коначног одговора. Али чини ми се да ова дебата, ако мора да постоји, не може игнорисати ову стварност: бити Србин не значи нужно говорити језик или припадати одређеној вероисповести, иако је то веома важно. То је пре свега жеља да се пренесе заједничко наслеђе, дубока повезаност са историјом и народом. Нација није суштина. Она је воља, веза сећања и срца. Никола ДИМИТРИЈЕВИЋ

У великој лутрији европских дестинација, ретки су они који из првог покушаја извуку Србију. Она не поседује митске плаже Медитерана, нити светски познате музеје великих престоница. Ипак, она је једно од оних места која не покушавају да се допадну свима — и управо то је чини неодољиво аутентичном. У Србији вам не простиру црвени тепих, већ вам понуде столицу, налију чашицу ракије и вече почиње. Србија је земља прихваћених контраста, чудесна мешавина османског наслеђа, словенског духа, балканске маште и постсоцијалистичке суровости. Територија у којој историја још увек одзвања у зидовима, али у којој се данашњи живот одвија са готово дрском енергијом. Треба отићи тамо да би се разумело — или боље речено, да би се осетило. Јер Србија није декор за посматрање, већ атмосфера за проживљавање. Све најчешће почиње у Београду, престоници. Ако би му се морао доделити један придев, то би вероватно био: неукротив. Београд се не труди да се допадне на први поглед. Он је сиров, понекад груб, али невероватно привлачан. У његовом срцу, тврђава Калемегдан већ вековима чува ушће Дунава и Саве, нудећи панораму која је истовремено и величанствена и невероватна, између војне прошлости и романтичних сусрета. Око ње град пулсира, између строгих зграда, боемских улица и барова који личе на уметничка уточишта. Када падне ноћ, Београд се претвара у једну од најживахнијих престоница Европе. Овде ноћни живот није забавa — то је дисциплина. Пловећи клубови, такозвани сплавови, поређани дуж Дунава, нуде музику која иде од техно андеграунда до балканског попа, уз неизбежни турбо-фолк, локални жанр који спаја традиционалне инструменте, електронске ритмове и емотивне текстове. Непојмљива мешавина? Апсолутно. Али изузетно ефикасна. Ипак, свести Србију само на Београд била би неправда. Јер када се пређе обод престонице, земља открива сасвим другу страну — природу која обилује, живу руралну културу и начин живота који као да је избегао савремену журбу света. Планине западне Србије, нарочито у националним парковима Тара и Копаоник, нуде запањујуће пределе: дубоке шуме, кристалне реке, благе врхове и долине испуњене селима у којима време као да не постоји. Тамо се срећу стада оваца, дрвене куће, жене у цветним кецељама које вам нуде врелу супу или домаћу ракију, без много питања. У тим руралним крајевима најпотпуније се изражава и српска гастрономска душа. Заборавите на веганске дијете: овде је трпеза светиња, и то обилна. Месо са роштиља, пуњене паприке, пите са сиром, кисело поврће, домаћи џемови… свако јело је део историје, сваки рецепт традиција која се поносно преноси. Хлеб се пече у породичној пећи, млеко долази од краве из комшилука, а ракија никада није далеко. Не наздравља се ради форме, већ да би се учврстио тренутак, сусрет, живот. Али оно што Србији заиста даје посебан карактер јесу њени људи. Срби су попут своје земље: поносни, директни, пуни противречности и дубоке хуманости. Њихово гостопримство није услуга, већ основни принцип. Тутирање је тренутно, разговори су живи, а иронија је снажно средство комуникације. Они ће са страшћу расправљати о политици, бранити своју кухињу као националну ствар и причати о свом селу као да је центар света — и за њих то често и јесте. Срби не покушавају да се допадну, они су једноставно то што јесу. И можда их управо то чини толико привлачним: начин на који спајају хумор и меланхолију, нежност и грубост, понос и свест о стварности. Народ обликован историјом, али не заробљен у њој. Народ који зна да се смеје, пева, расправља и пре свега — дели. Путујући кроз Србију, брзо постаје јасно да ова земља није само дестинација: она је сусрет. Сусрет са местима, али и са једним начином постојања. Овде ништа није у потпуности планирано, све може да се деси — и управо у томе је чар. Долази се да би се открило, остаје се да би се осетило. Дакле, ако тражите земљу која не игра на карту лаког гламура, већ нуди нешто стварно, снажно, живо… Србија вас чека. Без улепшавања, али отвореног срца. Тања Николић, le 17. јун 2025.

Потпредседник Федерације младих Срба Европе, Стефан Мијајловић, недавно је учествовао на једној инспиративној конференцији посвећеној будућности Европе, која је окупила ангажоване актере са целог континента. Међу присутним личностима била је и Валери Хајер, посланица Европског парламента и председница групе Renew Europe, као и неколико представника румунске дијаспоре. Овај догађај, одржан у знаку међукултурног дијалога и европске сарадње, омогућио је разматрање важних тема за будућност Европске уније. Разговори су се посебно фокусирали на предстојеће изборе у Румунији, стратешку улогу ове земље у оквиру Европске уније, као и на велике политичке, економске и друштвене изазове са којима ће се Европа суочавати у наредним годинама. Потпредседник је истакао важност јачања веза између европских дијаспора, које представљају праве културне и дипломатске мостове међу народима. Ова размена доприноси заједничкој визији уједињеније, инклузивније и отпорније Европе, способне да колективно одговори на савремене изазове као што су зелена транзиција, мобилност младих и грађанско учешће. Ова европска конференција окупила је представнике румунске дијаспоре, младе Европљане и француске грађане око заједничког циља: изградње отворене, солидарне и будућности окренуте Европе. Реч је о снажном тренутку сарадње и инспирације, који још једном показује посвећеност младих генерација изградњи европског пројекта.