култура

Замислите уметника чији су потези кистом успели да оживе историју, чије су слике постале симболи националног поноса и чија је уметност прешла границе и епохе. Такав је био Паја Јовановић – сликар који је српску културу и традицију извео на европску уметничку сцену, оставивши иза себе ремек-дела која нас и данас инспиришу. Његова дела нису само слике, већ визуелне приче о јунацима, обичајима и духу једног времена. Паја Јовановић није био само уметник – био је хроничар једног народа, визионар и амбасадор лепоте.   Детињство и Образовање Паја Јовановић рођен је 16. јуна 1859. године у Вршцу, у породици занатлија. Први контакти са уметношћу долазили су из кућне атмосфере, али је већ од малих ногу показивао таленат за цртање. Његов отац, Стеван Јовановић, био је угледни вршачки фотограф, што му је омогућило да се већ у детињству упозна са фотографијом и уметношћу уопште. Мајка му се звала Ернестина, француског порекла, рођена Дое. Паја је имао петорицу браће и сестру и одрастао је окружен топлином велике породице. Од раног узраста показивао је интересовање за уметност, нарочито захваљујући оцу, јер је рад у фотографији у то доба захтевао не само техничко знање него и вешту руку за ретушевање слика. У Вршцу је имао прилику да се дружи са великим сликарима попут Арсенија Арсе Тодоровића, Павла Ђурковића и Јована Поповића. Да би подржао синовљево интересовање за уметност, отац га је послао у Београд, где је Паја имао прилику да се развија у културном и интелектуалном окружењу. Тако је Паја Јовановић почео да црта, прво у тајности, копирајући верске слике и проводећи сате у празној цркви коју је сматрао својим првим учитељем. Када је вршачка парохија одлучила да наручи нова звона за саборну цркву и требало је урадити цртеже светитеља (копије икона из вршачке цркве – на основу којих су у Бечу прављени рељефи на звонима), откривен је његов таленат. Са четрнаест година Јовановић је добио прву наруџбину и, захваљујући бројним похвалама, својеврсну пропусницу за Беч и могућност уписа на Академију ликовних уметности. Будући да је врло рано показао изузетне склоности за ликовне уметности, родитељи су га уписали у Школу за уметност и занате у Београду, где је стекао основно уметничко образовање учећи цртање, сликање и основне технике. У априлу 1877. уписао се на општи курс сликарства на Бечкој академији, а већ у октобру исте године постао је редовни студент те школе, под вођством врло поштованог и доброг педагога Кристијана Грипенкерла (1839–1916). Редовне студије сликарства завршио је за три године (21. јула 1880), али је наставио усавршавање код истог професора, у посебном курсу посвећеном историјском сликарству. Истовремено се усавршавао у мајсторској класи професора Леополда Карла Милера (1834–1892), тада веома траженог и хваљеног сликара историјских и жанровских слика, нарочито дела са оријенталним мотивима, пре свега из Египта, и убрзо је постао његов најбољи ученик. Иако је био под утицајем академизма, Паја је захваљујући студијама у Бечу био изложен и другим уметничким струјама – романтизму и реализму – које ће касније обликовати његов рад. Поред тога, боравак у Бечу омогућио му је да развије дубоко разумевање уметности и овлада сликарским техникама, нарочито у области историјских композиција и портрета. Путовања Паја је много путовао по свету, посматрајући пејзаже, народе и културе које је затим преносио на своје слике. Професор на Бечкој академији препоручио му је да посети свој завичај, где би могао да слика бројне оријенталне мотиве. Паја је стога путовао кроз Србију, Црну Гору, Босну и Албанију и сликао призоре из свакодневног живота. Богат утисцима, насликао је потом бројне жанровске сцене: Рањени Црногорац, Двобој, Гуслар, Кићење невесте, У заседи, Арбанас, Арнаут са чибуком, Издајица, Крвна освета, Борба петлова. Та дела привукла су пажњу у Европи у XIX веку, у доба када је Европа показивала велико интересовање за балканска збивања. Прво признање стигло је 1882. године, за време студија у Бечу, за слику Рањени Црногорац. Та слика изложена је на годишњој изложби Академије и донела му је прву награду и царску стипендију. Следеће године потписао је десетогодишњи уговор са чувеним галеристом Валисом за француску галерију у Лондону и крајем 1883. одселио се тамо да живи и ради. Његова дела продавала су се веома добро, што га је потпуно ослободило финансијских брига и омогућило му да често путује у далека и скупа одредишта: у Северну Африку (Мароко, Египат), Грчку, Турску, Италију, Шпанију. С пријатељем, руским сликарем Францом Рубоом (Ф. Рубо), провео је шест месеци на Кавказу. Убрзо је напустио Лондон и преселио се у Минхен, затим у Париз, па се вратио у Беч. Borba petlova Kićenje neveste Odmor Bošibozuka Односи са Француском Паја Јовановић је током свог уметничког усавршавања и каријере одржавао дубоку и значајну везу са Француском. Након студија у Бечу, где је стекао основне уметничке вештине, Паја је отишао у Париз, тадашњи уметнички центар света, ради даљег усавршавања. Тамо је био под утицајем француског академизма и реализма, што је обликовало његов рад. У Паризу је проучавао дела великих мајстора попут Ежена Делакроа и Гистава Курбеа, који су му помогли да развије технику и приступ историјским темама. Паја Јовановић учествовао је на Светској изложби у Паризу 1889. године, чиме је добио прилику да своја дела представи у угледним француским уметничким круговима и стекне међународну славу. Његово присуство на тој изложби имало је велики значај јер је показало да је постао важна личност европског уметничког света. Иако је био дубоко укорењен у српску традицију, Јовановић је прилагодио своју уметност европским стандардима, чиме је обезбедио да она буде призната и у Француској. Јовановић је остао веран српским темама, нарочито историјским и народним, али је технички у великој мери био под утицајем француске уметности. Међу француским уметницима уживао је углед, а његова дела излагана су на угледним салонима и изложбама. У Француској је уживао велики реноме и његов рад је редовно хваљен због академске прецизности и реалистичног приказа ликова и сцена. Иако су многи српски уметници тог доба излагали у павиљону Краљевине Србије, Паја Јовановић је учествовао на Светској изложби у Риму 1911. године, али је одабрао да излаже у павиљону Аустроугарске, што је сведочило о његовом међународном значају и месту у уметничким круговима. Тако је Паја Јовановић, захваљујући боравку

Од Ренана до Косова: размишљање о ономе што нас уједињује Понет таласом изборне плаво-марине политике, питање идентитета наметнуло се у све политичке дебате у Европи. Овај појам, коришћен често и непрецизно, изазива значајне контроверзе, јер никада није био јасно дефинисан. Током првог Конгреса српске омладине организованог у Бечу 7. јуна 2025. године, док је дебата међу присутнима тек почињала како би се одредила стратегија организација српске дијаспоре у њеном развоју, дискусија је брзо прерасла у размишљање о томе шта заправо значи бити Србин. Веома различите идеје су се одмах појавиле, откривајући колико је тешко дефинисати идентитет. Ово скретање дебате ка питању које је истовремено и широко и нерешиво открива шири проблем: може ли се и даље колективни идентитет јасно и заједнички дефинисати? И ако не може, чему онда уопште говорити о њему? Питање идентитета остаје нерешено. Ипак, као и код „воук“ идеологије, његова употреба у јавном дискурсу требало је да омогући јасну дефиницију. Стога бисмо могли помислити да управо непостојање сагласности око дефиниције идентитета објашњава разлике у схватању шта значи бити припадник једне нације. Истина је да је договор о дефиницији немогућ: Конгрес сам по себи није могао решити расправу стару вековима. Идентитет се дефинише као „карактер онога што, под различитим називима или облицима, чини једно или представља једну исту стварност“ према CNRTL-у. Он је стога тесно повезан са појмом нације, који је такође у средишту политичких дебата. У том смислу, можда би било прецизније говорити о националном идентитету како би се избегла конфузија са индивидуалним идентитетом. Питање нације било је у срцу дубоких филозофских разматрања која помажу да се схвати да је дебата која се водила на Конгресу у Бечу, иако легитимна, у суштини бесконачна. А оно што је бесконачно је апстрактно и превазилази нашу рационалност: дебата се стога чини узалудном и непотребном. Сама идеја нације поделила је европска друштва, понекад и суседна. Тако, након пада Пруске услед Наполеонове контроле територије, Фихте (Reden an die deutsche Nation, 1808) позива на духовни и морални препород немачког народа будећи њихову националну свест. За њега нација означава заједницу језика и културе, а не правно-политичку творевину. Она претходи држави, која само служи њој. Народ је уједињен језиком, образовањем и културом. Касније, Ренан развија „француску визију“ нације у свом чувеном говору на Сорбони 1882. године. Док је национализам био у успону у Француској након пораза од Пруске, Ренан настоји да дефинише нацију у републиканској и рационалној перспективи, насупрот одређеним идентитарним девијацијама. Он тврди да је нација историјска и политичка конструкција заснована на вољи да се живи заједно. Нација, дакле, није ни раса, ни језик (који омогућава окупљање, али не и обавезује), а још мање религија или географска граница. Нација се карактерише заједничком прошлошћу, кроз колективно сећање испуњено заједничким патњама и славама, као и садашњом вољом да се настави та заједничка историја: он то назива „плебисцитом сваког дана“. Ова француска визија постоји већ дуго. Право земље рођења (jus soli) има свој обичајни карактер у пресуди од 23. фебруара 1515. године Париског парламента: дете рођено од страних родитеља сматра се подаником краља, дакле Французом. После Револуције, Наполеонов законик омогућава деци странаца рођеној у Француској да затраже држављанство по пунолетству. Године 1889. Трећа република аутоматски даје француско држављанство сваком детету странца рођеном у Француској, осим ако га оно одбије. Ово право је данас предмет бројних критика (посебно на Мајоту) и више пута је мењано. Чини се да је данас јасно да је француска филозофија потврђена стварношћу. Ако је некима тешко да то прихвате, доказ је дат током Конгреса. У Бечу језик или религија више не могу да одреде нацију. Без улажења у чињеницу да многи људи познају француски језик и историју, али се уопште не осећају Французима, пример Косова је сасвим довољан. Након Другог светског рата, маршал Тито одлучује да прими албанске избеглице и да потисне Србе са те територије, која је ипак централна у њиховој историји, јер су тамо 1389. године, упркос свим околностима, успели да одбију Османлије. Албанци су похађали српске школе, учили њихов језик и историју и користили предности Југославије која је била изнад онога што би имали у Албанији. Могло би се стога помислити да ће за једну или две генерације постати Срби, макар из захвалности. Ипак, упркос свему, нису оклевали да формирају оружану организацију коју су неке државе назвале терористичком (УЧК) како би изборили независност, кршећи међународно право, али уз војну подршку НАТО-а. Ако је Запад овде направио стратешку грешку (и сам прима велики број миграната, а Русија данас користи ово крваво кршење међународног права да оправда своју „војну операцију“ у Украјини), остаје чињеница да нација није ствар језика, културе или религије, већ осећања. Стога је јасно да, у односу на ово питање које је толико важно за Србе, дебата можда није ни требало да се деси. Поставља се и питање Срба чији су преци емигрирали у друге земље и који су изгубили везу са отаџбином. Да ли су они мање легитимни да се сматрају Србима? Само зато што не говоре језик или га тек уче? А шта је са онима који су се заљубили у Србију и желе да постану Срби? Питање остаје без коначног одговора. Али чини ми се да ова дебата, ако мора да постоји, не може игнорисати ову стварност: бити Србин не значи нужно говорити језик или припадати одређеној вероисповести, иако је то веома важно. То је пре свега жеља да се пренесе заједничко наслеђе, дубока повезаност са историјом и народом. Нација није суштина. Она је воља, веза сећања и срца. Никола ДИМИТРИЈЕВИЋ

У великој лутрији европских дестинација, ретки су они који из првог покушаја извуку Србију. Она не поседује митске плаже Медитерана, нити светски познате музеје великих престоница. Ипак, она је једно од оних места која не покушавају да се допадну свима — и управо то је чини неодољиво аутентичном. У Србији вам не простиру црвени тепих, већ вам понуде столицу, налију чашицу ракије и вече почиње. Србија је земља прихваћених контраста, чудесна мешавина османског наслеђа, словенског духа, балканске маште и постсоцијалистичке суровости. Територија у којој историја још увек одзвања у зидовима, али у којој се данашњи живот одвија са готово дрском енергијом. Треба отићи тамо да би се разумело — или боље речено, да би се осетило. Јер Србија није декор за посматрање, већ атмосфера за проживљавање. Све најчешће почиње у Београду, престоници. Ако би му се морао доделити један придев, то би вероватно био: неукротив. Београд се не труди да се допадне на први поглед. Он је сиров, понекад груб, али невероватно привлачан. У његовом срцу, тврђава Калемегдан већ вековима чува ушће Дунава и Саве, нудећи панораму која је истовремено и величанствена и невероватна, између војне прошлости и романтичних сусрета. Око ње град пулсира, између строгих зграда, боемских улица и барова који личе на уметничка уточишта. Када падне ноћ, Београд се претвара у једну од најживахнијих престоница Европе. Овде ноћни живот није забавa — то је дисциплина. Пловећи клубови, такозвани сплавови, поређани дуж Дунава, нуде музику која иде од техно андеграунда до балканског попа, уз неизбежни турбо-фолк, локални жанр који спаја традиционалне инструменте, електронске ритмове и емотивне текстове. Непојмљива мешавина? Апсолутно. Али изузетно ефикасна. Ипак, свести Србију само на Београд била би неправда. Јер када се пређе обод престонице, земља открива сасвим другу страну — природу која обилује, живу руралну културу и начин живота који као да је избегао савремену журбу света. Планине западне Србије, нарочито у националним парковима Тара и Копаоник, нуде запањујуће пределе: дубоке шуме, кристалне реке, благе врхове и долине испуњене селима у којима време као да не постоји. Тамо се срећу стада оваца, дрвене куће, жене у цветним кецељама које вам нуде врелу супу или домаћу ракију, без много питања. У тим руралним крајевима најпотпуније се изражава и српска гастрономска душа. Заборавите на веганске дијете: овде је трпеза светиња, и то обилна. Месо са роштиља, пуњене паприке, пите са сиром, кисело поврће, домаћи џемови… свако јело је део историје, сваки рецепт традиција која се поносно преноси. Хлеб се пече у породичној пећи, млеко долази од краве из комшилука, а ракија никада није далеко. Не наздравља се ради форме, већ да би се учврстио тренутак, сусрет, живот. Али оно што Србији заиста даје посебан карактер јесу њени људи. Срби су попут своје земље: поносни, директни, пуни противречности и дубоке хуманости. Њихово гостопримство није услуга, већ основни принцип. Тутирање је тренутно, разговори су живи, а иронија је снажно средство комуникације. Они ће са страшћу расправљати о политици, бранити своју кухињу као националну ствар и причати о свом селу као да је центар света — и за њих то често и јесте. Срби не покушавају да се допадну, они су једноставно то што јесу. И можда их управо то чини толико привлачним: начин на који спајају хумор и меланхолију, нежност и грубост, понос и свест о стварности. Народ обликован историјом, али не заробљен у њој. Народ који зна да се смеје, пева, расправља и пре свега — дели. Путујући кроз Србију, брзо постаје јасно да ова земља није само дестинација: она је сусрет. Сусрет са местима, али и са једним начином постојања. Овде ништа није у потпуности планирано, све може да се деси — и управо у томе је чар. Долази се да би се открило, остаје се да би се осетило. Дакле, ако тражите земљу која не игра на карту лаког гламура, већ нуди нешто стварно, снажно, живо… Србија вас чека. Без улепшавања, али отвореног срца. Тања Николић, le 17. јун 2025.

Le conte sanglant Ce fut dans une terre de paysansDes Balkans montagneux,Une compagnie d’élèvesMura d’une mort de martyrEn un jour La même annéeIls naquirent tous,Leur jours d’école s’écoulaient de la même façon,Ils furent emmeréAux même évènements,Tous vaccinés des même maladiesEt tous moururent le même jour Ce fut dans une terre de paysansDes Balkans montagneux,Une compagnie d’élèvesMoura d’une mort héroïqueLe même jour Cinquante cing minutesAvant l’instant fatidiqueLa petite compagnieÉtait assise sur les bancs  de l’écoleEt résolvait les mêmes problèmes difficiles:<< si le voyageur marche à pied…>>Et ainsi de suite Leur pensées étaient pleinesDe mêmes chiffresEt dans leurs cartabler des cahiersSur lequel reposaient d’inombrablesDeux et cinq inserés Ils serraient au fond de leurs pochesUne poignée de mêmes rêvesEt de mêmer secretsPatristiques et amoureux Et il paraissait à tousQu’encore longtempsBien bergtempsIls courraient sous la roûte bleuTant qu’ils ne résoudraient pasTout les problème du monde Ce fut dans une terre de paysansDes Balkans montagneuxUne compagnie d’élèvesMoura d’une mort héroique le même jour Da rangée entière de garçonsSe sont données la mainEt de leur dernière heure de classePartirent calmement* au peloten           *en paixComne si la mort n’était rien Des rangées entières de camaradesS’élevèrent le même instantJusqu’à l’éternelle demeure. Krvava bajka Bilo je to u nekoj zemlji seljakana brdovitom balkanu,umrla je mučeničkom smrćučeta đakau jednom danu. Iste su godinesvi bili rođeni,isti su im tekli školski dani,na iste svečanostizajedno su vođeni,od istih bolesti svi pelcovani,i svi umrli u istom danu. Bilo je to u nekoj zemlji seljakana brdovitom Balkanu,umrla je mučeničkom smrćučeta đaka u jednom danu. A pedeset i pet minutapre smrtnog trenasedela je u đačkoj klupičeta malenai iste zadatke teškerešavala: koliko možeputnik ako ide peške…i tako redom.Misli su im bilepune istih brojkii po sveskama u školskoj torbibesmislenih ležalo bezbrojpetica i dvojki. Pregršt istih snovai istih tajnirodoljubivih i ljubavnihstiskalo se u dnu džepova.I činilo se svakomda će dugo,da će vrlo dugotrčati ispod svoda plavadok sve zadatke na svetune posvršava. Bilo je to u nekoj zemlji seljakana brdovitom Balkanu,umrla je mučeničkom smrćučeta đaka u istom danu. Dečaka redova celiuzeli su se za rukei sa školskog zadnjeg časana streljanje pošli mirnokao da smrt nije ništa.Drugova redovi celiistog časa se uznelido večnog boravišta. Desanka Maximovic/ MaksimovicTraduit par Miljan ARSENIJEVIĆ

Драги наши људи у Француској и широм дијаспоре, Постоје тренуци када нас живот, ма где да смо рођени или где данас живимо, поново врати ономе што носимо дубоко у себи — својим коренима. Србију не чине само њене границе, већ и сви ми који је носимо у срцу, у језику, у породици, у сећањима и сновима које преносимо даље. Као Српкиња рођена у Паризу, одрасла између две културе, одувек сам знала коме припадам. Љубав према Србији учила сам кроз приче, обичаје, музику, празнике и вредности које су ми усађене од детињства. Управо зато, за мене је више од такмичења — част, понос и одговорност да учествујем на избору за Мис Србија 2026. Финале избора Мис Србија 2026 одржаће се 8. фебруара 2026. године у 21 час, уз директан пренос на Red ТВ-у.За оне који ће бити у Београду, биће ми огромна част да вас видим уживо у МТС дворани, где заједно можемо показати колико дијаспора и матица дишу као једно. Карте су доступне на:👉 https://www.mtsdvorana.rs/dogadjaj/miss-world-serbia-2026 Ово није само мој пут — ово је прича о младости дијаспоре која не заборавља своје порекло. Прича о девојци која жели да покаже да се Србија воли и поштује, без обзира на то где смо рођени. Да се застава носи у срцу, а идентитет чува с поносом. Ако желите да ме подржите, гласајте за мене – број 9, Танија Николић ❤️Ваш глас је више од подршке — он је знак да дијаспора стоји уз Србију, да верујемо једни у друге и да заједно можемо донети круну кући. Хвала вам од срца на сваком гласу, поруци и лепим мислима.Нека се наша повезаност види, чује и осети — јер Србија живи свуда где смо ми. 🇷🇸✨ Тања Николић, 6. фебруар 2026.

Magija Beograda – Momo Kapor Knjiga koju svaki Srbin mora poneti, kada ode iz Srbije. Znam, zapanjio vas je naslov. Tako i treba. Upravo takav je osećaj kada prvi put uzmete Momu Kapora u ruke i zaronite u prve stranice njegove umetnosti. Meni se to dogodilo jednog februarskog jutra, kada sam na policama sorbonske biblioteke pronašao Magiju Beograda i, gotovo slučajno, počeo da je čitam. Ona je u meni probudila onaj dobro poznati osećaj koji mrzim, a koji me uvek iznova obuzme kada poletim sa beogradskog aerodroma prema tom prokletom zapadu, muka, patnja, stezanje srca, sve ono što svi mi koji tražimo utopiju u zapadnom društvu osetimo svaki put napuštajući svoju otadžbinu. Znate i sami kako je, ne moram da vas podsećam na te burne momente rastanka. Momo Kapor će to učiniti umesto mene, rečitije i lepše nego što bih ja ikada umeo. Jedan od najznačajnijih hroničara Beograda, a zapravo hroničara čitave Srbije i srpskog mentaliteta, Kapor piše o nečemu što je daleko šire od geografskih granica Republike Srbije i regiona. Beograd je, naime, Srbija u malom: grad kome su oduvek dolazili ljudi sa svih strana srpskih zemalja, donoseći sa sobom svoje akcente, mentalitet i navike, stapajući ih u onu neponovljivu beogradsku mešavinu. Momo Kapor i sam pripada toj vrsti, ekscentriku koji je došao u Beograd, pravom Beograđaninu po izboru, kakvima ovaj grad oduvek obiluje. I upravo iz te pozicije posmatrača i učesnika, on u ovom delu uspeva da razgoli beogradskog čoveka do srži. Po mom dubokom uverenju, Kapor je pre svega hroničar srpskog mentaliteta u najširem smislu. To tvrdim na osnovu sopstvenog iskustva: pronašao sam sebe na devedeset posto stranica ove knjige, i pored toga što s Beogradom nemam gotovo nikakve veze, osim povremenih poseta. Baš kao što je i sam autor negde rekao, a što svi znamo, Beograd je jedno veliko selo, što će reći: Srbija. Ono što posebno otkriva veličinu ovog pisca jeste da neprestano hodanje po tankoj liniji između rodoljublja i šovinizma, i da ni u jednom trenutku ne posrne u hvalospeve koji bi zamirisali na jeftinu sentimentalnost. Za tu meru verovatno je zaslužna njegova hercegovačka strana, kao nekada kod Dučića i drugih koji su Srbiji davali neke od najsnažnijih glasova upravo iz te pomerene perspektive. Zašto je, dakle, ova knjiga neophodna svakom Srbinu koji napušta Srbiju? Zato sto će Kapor suštinski odgovoriti na ono pitanje koje svi nosimo, ma koliko se trudili da ga potisnemo. Zašto svakoga dana, bez obzira na sve što smo postigli i sve čemu smo se nadali, imamo osećaj da nam nešto nedostaje. Da smo nepotpuni. Da nam fali ona jedna poslednja kockica koja bi sklopila savršeni mozaik života na zapadu. Kapor nam daje potencijalne odgovore, i to sa onom lakoćom koja boli više nego svaka filozofska rasprava. Možda je to miris kiselog kupusa koji vas udari čim uđete u svoju zgradu. Možda je to klupa na kojoj ste prvi put poljubili devojku. Možda je to skadarlijska kafana u kojoj ste se prvi put napili, i prvi put osetili da ste, paradoksalno, savršeno na svom mestu. Sve su to sitnice koje ne uzmemo u obzir kada pakujemo kofer i poletimo zauvek negde gde ničega od toga nema, i gde nas, tek tamo, te iste sitnice počinju da progone kao najlepše utvare. Zato što je Kapor, sa onom sebi svojstvenom perfidnom gospodstvenošću, uspeo da nam ostavi galeriju likova koje ćemo zauvek žaliti, one beogradske kosmopolite, rođene Beograđane koji se, kada ih sretnete u Parizu ili Ženevi, ni sami više ne snalaze između onoga što su bili i onoga što su postali. O njima često razgovaram sa prijateljima, jer ta vrsta čoveka, “otmena” izvan mesta i vremena, postoji samo kod “Beogradjana” i nigde više. Kapor ih opisuje u nekoliko poglavlja koja su za mene najslikovitija: Beogradski buvljak, sa svim svojom vrlinama, kojih se ipak rodjeni beogradjanin gadi, jer nista nije pod konac kao u tatinom saloncu u Makenzijevoj ulici, ali i u poglavlju Povratak u zemlju, gde se povratak u domovinu pretvara u najintimnije i najokrutnije ogledalo njih samih, ogoljenu istinu. Tu su i poglavlja poput Beograđanin u Švajcarskoj, U velikom svetu i Beograd je svet, koja zajedno čine jednu nepisanu mapu srpske duše rasejane po tuđim meridijanima. Ali ova knjiga nije neophodna samo onima koji su već otišli. Jednako je potrebna svakom Srbinu koji je ikada u sebi nosio misao o odlasku, a još nije krenuo u taj korak. Neka je uzme u ruke svaki put kada ga obuzme osećaj da mu je svega dosta, i neka pročita samo nekoliko poglavlja, shvatiće zašto Srbija nije zemlja kao svaka druga, zašto je to mesto koje ne postoji nigde drugde na svetu. I postoji još jedna grupa kojoj je ova knjiga naprosto obavezna, stranci koji žele da razumeju srpski mentalitet do srži, da konačno dokučе zašto su fascinirani nama kada nas negde sretnu u svetu. Od Aljaske do Novog Zelanda, svako ko dođe u Srbiju ode prijatno iznenađen. Kada ih pitamo zašto, ni sami ne znamo da odgovorimo, i zajedno ostanemo zapitani nad tim čudom. E pa, upravo i nama i njima, Momo Kapor daje odgovor na to pitanje, ali samo ako mu dozvolite da bar malo uđe u vašu dušu. Kapor će vas voditi kroz pravi emotivni rolerkoster, od poglavlja do poglavlja, od zanosa do bola. Najpre će vam pokazati svu patnju srpskog društva i muku kroz istorijske detalje, ali i kroz sociološke fenomene koji otkrivaju podjednako o nama samima koliko i o širem balkanskom prostoru. U tim trenucima nehotice se setite Kočićeve maksime, po kojoj je Balkan prostor stradanja i patnje, i shvatite da Kapor tu misao ne ilustruje, već je živi i diše kroz svaku svoju rečenicu. Posebnu pohvalu zaslužuje prevodilac Ljubomir Mihajlović, koji je uspeo da prenese samu srž srpskog mentaliteta na francuski jezik, što je, imajući u vidu našu složenost i slojevitost, poduhvat koji se lako može izneveriti. Čitajući na francuskom, nisam nijednog trenutka osećao onu uobičajenu distancu koja nastaje između originala i prevoda. Naprotiv, i oni naši najdublje ukorenjeni pojmovi, poput inata, te reči koja se ne

CIOFF veče koje slavi tradiciju i prijateljstvo među narodima Prnjavor (Mačva, Srbija), 8. avgust 2025 — U Kulturnom centru u Prnjavoru, makar na jedno veče, scena je postala raskrsnica tradicija. Blistave nošnje, opijajući ritmovi, saučesnički pogledi: cela sala je vibrirala u istom tempu. O CIOFF-u CIOFF (Međunarodni savet organizacija festivala folklora i tradicionalne umetnosti) okuplja festivale, ansamble i zaljubljenike u cilju očuvanja, promocije i prenošenja narodnih kultura sveta. Njegov zaštitni znak: susret na sceni, u poštovanju identiteta i želji za deljenjem. Sala koja okuplja Predstava se odvijala u sali, na sceni, u postavci bliskoj pozorištu: jasni izlazi i ulazi, precizna igra svetla, do detalja uvežbani prelazi. Opšti utisak? Zahtevno isticanje izvođača i folklora, oslonjeno na protočnu, dobro uigranu organizaciju. Djenka, voditelj ceremonije Poseban omaž Djenki, voditelju i pravoj „crvenoj niti“ večeri. Menjaju se odela — čas u bojama Srbije, čas kao diskretan poklon pozvanim zemljama —, osećaj za ritam, nenametljiv humor: uvodio je svaki ansambl, iskazivao poštovanje igračima i sa lakoćom povlačio publiku za sobom. U svakom izlasku prava reč; u svakom finalu zajednički osmeh. Ansambli: vrhunci i utisci Argentina — Puls deljenja Topla, gotovo porodična energija. Oseća se kako se generacije dozivaju, kako se pokret nasleđuje i iznova osmišljava. Udarci štikla pozivaju, sala odgovara: vrlina kruga koja dugo ostavlja osmeh na licu. Rusija — Čiste linije, zaustavljen dah Goruća mladost, uspravan stav, preciznost linija. Podizanja i skokovi dotiču virtuoznost sportske gimnastike, a da nikada ne izgube muzičnost folklora. Nekoliko trenutaka kao zaustavljenih u vazduhu, posle kojih slede iskreni aplauzi. Kipar — Umeće mere Ovde se elegancija krije u detalju: pažljivo nošeni rekviziti, odmereni ulasci, prigušeni izlasci. Koreografija u kojoj svaki predah ima težinu, u kojoj je kolektiv važniji od razmetanja. Jedno ostrvo, jedna duša. Francuska (Bretanija) — So vetra Zbijeni krugovi, spojene ruke, opsesivan takt: Bretanija ništa ne objašnjava, ona povlači. Čovek se zatekne kako prati ritam, kao da ga je u sebi uhvatio neki unutrašnji bal. Republika Srpska — Ponos i preciznost Besprekorne linije, pravi akcenti, besprekorno držanje. Ona mešavina discipline i radosti koja daje sjaj velikim ansamblima: unisono kao obećanje, kostim kao praznik. Srbija — Dom, koreni Kada srpski ansambli uđu, sala se menja. Snaga ritmova, radost kola koja se hvataju, sigurnost prenetih koraka. To je naš dom, a otvoren je za sve: srpsko gostoprimstvo, u muzici i pokretu. Trenutak omaža Vrhunac večeri: svaki ansambl je preuzeo jedan srpski motiv i spojio ga sa sopstvenom koreografskom gramatikom. Varijacija na kolo kao pozdrav zemlji domaćinu: poštovanje tradicije, sloboda interpretacije. Jedinstvo u različitosti — CIOFF duh na delu. Zašto je to važno za FMSE Za Federaciju mladih Srba Evrope ovo veče je most: između omladina Evrope, između porodičnih sećanja i današnje scene, između Srbije koju nosimo u sebi i radoznalosti na koju smo ponosni. Tradicija nije muzej: ona diše dok se igra, prenosi se kada pozovemo drugog da uđe u kolo. Hvala Hvala CIOFF-u na pozivu i poverenju. Hvala Kulturnom centru u Prnjavoru na pažljivom gostoprimstvu. Hvala ansamblima na njihovoj velikodušnosti. I hvala, pre svega, Djenki: vaša umetnost predstavljanja, povezivanja i odavanja počasti i umetnicima i publici dala je ritam celoj večeri.