🥂 FJSE PARIS — AFTERWORK | Kraj sezone📅 19. jun | 19h 📍 Les Lumières — 56 Boulevard Voltaire, 75011 ParisSezona se ne završava u tišini. 🇷🇸Dođite da zatvorimo ovo poglavlje onako kako dolikuje — uz dobru muziku, poznata lica i atmosferu koja podseća zašto volimo ono što radimo.Naša muzika, naše društvo, naš vibe.💥 Žurka je u Parizu — after je u Mirijevu.Vidimo se! 🎶🔥

Већ се купе Ils se rassemblent déjà Већ се купе, већ се купе,Да попуне празне клупе,Да у сјајну ступе зграду,Уз пуцњаву и параду –Да уреде наше ствари,Избраници, скупштинари, Ја већ видим њина лица,Чујем хуку са седница,Видим да се добро спрема: Неко ћути, неко дрема,Неком ђаво неда мира,Неко ваздан протестира. Састали се ”наши”, ”ваши”,Опоненти, аминаши,Заузели сјајну зградуУз пуцњаву и параду, Да поредак врате стари –Избраници, скупштинари. Аминаши-скупштинари, И ви нови, и ви стари!Подла дела подлих људиПотомство ће да осуди,Гнушаће се деца вашаОд отаца-аминаша. Војислав Илић, 29 јун 1886. Ils se rassemblent, ils se rassemblent,Pour remplir les bancs vides,Pour occuper le splendide édifice,Au milieu des salves et de la parade,Afin de régler notre cause,Les élus, les députés.  Je vois déjà leurs visages,J’entends le tumulte des séances,Je vois que du bon se prépare :L’un est muet, l’autre sommeille,À certains, le diable ne laisse aucun repos,D’autres protestent avec ardeur. Les « nôtres » et les « vôtres »Se sont réunis,Opposants et aminasi*,Ils ont pris possession du splendide édifice,Au milieu des salves et de la parade,Pour rétablir l’ancien ordre –Nos élus, nos députés.  Aminasi*-députés,Vous les nouveaux comme les anciens !Les actes vils des hommes vils,La postérité les condamnera ;Vos enfants rougiront de honte,Sous l’héritage de leurs pères transfuges. Vojislav Ilić, 29 juin 1886. *Les aminasi (ou aminissiens) désignent des personnes perçues comme des opportunistes politiques, changeant de parti en fonction des rapports de force et de l’accès au pouvoir, sans attachement idéologique réel. Leur caractéristique principale serait d’acquiescer systématiquement aux orientations de leurs dirigeants politiques, en disant « amen » à toutes les décisions, d’où l’origine du terme. Војислав Илић Војислав Илић (Београд, 20. април 1860 — Београд, 2. фебруар 1894) био је српски песник. Рођен је у Београду као син песника Јована Илића, а имао је три брата међу којима је и књижевник Драгутин Илић. Први разред гимназије је понављао чак три пута, за три године. Касније је на своју руку „као ванредни студент ”похађао две године предавања из “права” у Великој школи. Међутим истовремено је активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Он не успева да добије никакву службу све до 1887. г. у време најплоднијег песничког рада проводи без икаквих материјалних средстава, припадајући оном слоју интелигенције ван државне службе, коју је у скупштини званично окарактерисан као „интелектуални шљам“. „Илићево песништво између 1886. и 1889. г. представља веома снажну политичку и социјалну критику Србије после српско-бугарског рата. У то време настале су Илићеве најпознатије политичке сатире уперене против омрзнуте владе која је водила и изгубила рат против Бугарске. Прва у том низу настала је песма Скупштинарима (Већ се купе…) у којој Илић заузима критички став према познатом изборном споразуму између радикала и либерала уочи скупштине у Нишу (од 30. јуна).“ Милорад Павић У животу умногоме је делио судбину других писаца свог времена: често је мењао послове у Београду и унутрашњости, живео у оскудици, велики део времена проводио у кафани и неуредним, боемским животом још више погоршао своје ионако слабо здравље, због политичких уверења бивао прогањан од власти, и умро млад. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Vojislav Ilić Vojislav Ilić (Belgrade, 20 avril 1860 — Belgrade, 2 février 1894) était un poète serbe. Il est né à Belgrade, fils du poète Jovan Ilić, et avait trois frères, parmi lesquels l’écrivain Dragutin Ilić. Il a redoublé la première année du lycée à trois reprises, sur une période de trois ans. Plus tard, de sa propre initiative, en tant qu’« étudiant libre », il a suivi pendant deux ans les cours de droit à la Grande École. Cependant, il a en même temps participé activement à la vie littéraire et politique de la jeunesse étudiante, sans toutefois passer ses examens. Il ne parvient pas à obtenir un emploi stable avant 1887 et, au moment de sa période la plus féconde sur le plan poétique, il vit sans aucun moyen matériel, appartenant à cette couche d’intellectuels en dehors de la fonction publique que l’Assemblée avait officiellement qualifiée de « déchets intellectuels ». La poésie d’Ilić entre 1886 et 1889 représente une critique politique et sociale très puissante de la Serbie d’après la guerre serbo-bulgare (1885-1886). C’est à cette époque qu’ont été créées ses plus célèbres satires politiques dirigées contre le gouvernement détesté, qui a mené et perdu la guerre contre la Bulgarie. La première de ces œuvres est le poème Aux députés (« Ils se rassemblent déjà… »), dans lequel Ilić adopte une position critique à l’égard du célèbre accord électoral entre radicaux et libéraux à la veille de l’assemblée de Niš (du 30 juin). Dans sa vie, il a largement partagé le destin de nombreux écrivains de son époque : il changeait souvent d’emplois à Belgrade et en province, vivait dans la précarité, passait une grande partie de son temps dans les kafana (les cafés, à l’image de ceux des Lumières où l’on écrivait, débattait et réfléchissait) et menait une vie bohème et désordonnée qui détériora encore davantage sa santé déjà fragile. En raison de ses convictions politiques, il fut persécuté par les autorités et mourut jeune. Bien qu’il n’ait écrit que pendant une courte période, environ quinze ans, il a laissé une œuvre abondante et variée. De son vivant, il a publié trois recueils de poèmes (1887, 1889, 1892), auxquels il faut ajouter un grand nombre de poèmes dispersés dans des revues et laissés en manuscrit.

Zamisli: stojite u pariskom ateljeju, okruženi platnima koja tek treba da postanu deo istorije srpske umetnosti. Ili sedite za istim stolom gde su srpski vladari pregovarali o sudbini jedne male balkanske države, u trenutku kada je Evropa menjala lice. Ovo nije turistička priča o Parizu. Ovo je priča o tome šta Pariz uradi sa čovekom koji mu priđe otvorenog srca — i zatvorenih očiju. Tokom više od jednog veka, srpski vladari, umetnici i intelektualci dolazili su u Pariz ne samo da bi ga videli, već da bi kroz njega oblikovali sebe. Vladar koji je u Francuskoj upoznao evropske ideje slobode i modernog društva, dokje drugi gradio diplomatske veze sa Parizom u trenutku kada Evropa menjala svoje lice.Biće reči i o vladaru koji nije voleo vlast već luksuz Pariza i njegovu umetničku scenu. U isto vreme, u pariskim ateljeima i galerijama, nastaje druga vrsta istorije.Umetnica koja otkriva modernu umetnost i donosi novu energiju srpskom slikarstvu.Slikar koji pronalazi inspiraciju u Monparnasu i stvara dela pod uticajem pariske avangarde. Tu je i enigmatični mladi kolekcionar koji u Parizu sarađuje sa najvažnijim imenima moderne umetnosti i stvara jednu od najfascinantnijih kolekcija svog vremena.I naravno, najpoznatiji srpski slikar koji razume kako Pariz vidi eleganciju, prestiž i sliku društva. Predavanje će se održati u saradnji Kulturnog hira i 4. juna u Parizu. Ovo nije predavanje.Ovo je susret sa pričama koje su čekale da budu ispričane. Rezervišite svoje mesto → ⚠ Poslednji put smo se popunili za 48 sati. Ne čekajte.

À l’occasion de la sortie du recueil de poésie de Simona Dmitrović, Hormis l’incendie de forêt, coédité par Slavitude et PLAN B éditions, Zacharie Zaoui, titulaire d’un master MEGEN de la Sorbonne, a rédigé une recension de l’ouvrage.Je vous laisse la decouvrire dans la suite.